Na
Debelom brdu je debela magla. Pomešala se sa oblacima. Nekoliko stepeni u
minusu.
Oprezno
izlazimo iz malog kombija. Brze pripreme. Zatezanje i nameštanje opreme.
Belina
snega se pojačava odsjajem ledene površine.
Naočare za sunce prizivaju bar
tračak vedrine.
Krećemo se po totalnom ledu. Đonovi klize, dok štapovi drže
ravnotežu.
Ispod kapa navučenih na čelo, kravio se osmeh.
Pogled ka vrhovima
otkriva plavičaste rupe u oblacima.
Veliki Povlen se malo skupio od hladnoće.
Iz dimnjaka
planinarskog doma se vijorila tanka linija dima.
Tri auta su parkirana iznad. Bravo za dobre gume i hrabrost vozača.
Zavirih u toplu trpezariju.
Kroz
zamagljene naočare prepoznah Micu, vrednu ženu iz kluba Povlen.
-Gde
si Mico, sto godina!
-A,
vidi ti njega! Nešto si zabradatio, ne mogu da te prepoznam.
-Da,
malo sam se kamuflirao, da me vetar ne raspozna.
-Svraćate
li na kafu ili posle pešačenja?
-To
sam hteo da te pitam. Hoće li biti nečeg za ručak?
-Naravno.
Biće pasulj, salata, svratite.
-Hoćemo.
Idemo kružnu turu. Kad dobro ogladnimo, a to je oko tri, eto nas.
Prijavih
ekipi:
Narode,
kaže Mica, biće pasulja za ručak. Svraćamo?
-Pasulj!
Uraaaaa!
Uspon
na Veliki Povlen je bio nešto lakši od očekivanog.
Na delovima staze, sneg se
otopio. Ubrzo smo na vrhu, rumeni i zadihani.
Par fotografija i skidanje jednog
sloja odeće. Nastavljamo grebenom, bezbedno.
Oblaci se polako rastežu. Srednji
Povlen je skroz pokriven, skrivajući malu kolonu od pogleda.
Dok smo malo
dahnuli dušom, iznad naših glava se ukazalo nebo.
Slab vetar je donirao tu
akciju. Na čas se pojaviše probijeni vidici. To je bio nagoveštaj vedrine.
Oblak se malo zaigrao. Nastavljamo ka Malom Povlenu.
Kroz šumarak zaleđenih
Jela, čitamo zimsku bajku.
Potom izlazak na veliko polje, optočeno snegom,
slika samo sebe kao akvarel.
Izvuko smo se do Kneževog polja i crkvice.
Sunce
uporno buši rupe. Možda nam se posreći na vrhu.
Par zalogaja i gutljaj vode, pa
krećemo na tu završnu deonicu.
Srećemo jednu grupu u povratku.
Škripi led pod
nogama. Đonovi krckaju. Blizu smo. Eto naaaaaas!
Izlazimo
na vrh, vrlo mokri i bez daha, ali raspoloženi.
Sunce se izborilo za malo
pažnje. Nebo se zaplavilo. Vetar je zaspao. Milina!
Malo upijanja toplote. Malo
ćutanja. Malo fotkanja. Velikih pola sata uživanja.
Silazak je neminovan, pa krećemo sa
pritisnutom kočnicom u nogama.
Uz pomoć stabala i štapova, ubrzo smo na livadi.
Svi smo u komadu, bez padova. Sad je već lakše, nije tako strmo.
Nastavljamo
polako ka domu.
Sa jednog zaleđenog dela, pomerih se na travu.
Hopaaaa! Noge se
podigoše iznad oblaka. Padoh u deliću sekunde.
Stražnjica je nastojala da ostavi
dublji trag. Svi se zgledaše.
Ustadoh, prebrojavajući koske i zglobove. Ništa
nije škripalo niti otpalo. Dobro je.
Ma, boli me dupe! Onako, pomalo...
Nešto
niže, na stazi omekšaloj i mokroj, oglasila se i Milica.
Pokušaj spusta na
zadnjem delu.
-Jesi
li dobro?
-Nikad
bolje!
-Sve
na broju?
-Valjda
jeste. Ma, boli me dupe!
-To je
baš nezgodno...
Napokon,
svi stigosmo u dom, u jednom komadu.
Unutra, toplo, lepo.
Jedna grupa planinara
već isparava višak pasulja.
Pronalazimo slobodan sto. Ubrzo stiže i Mica sa
velikim porcijama.
Vreo
pasulj krepi i dušu i telo. Još i vruća kafa! Ihaaaaj! Teška uživancija.
Prošlo je
četiri. Kad pre!
Kroz prozor gledam mrak kako grize dan.
Nevoljno
napuštamo udobnu toplinu. Toplo se
pozdravljamo sa vrednim ženama.
Napolju je osetno hladnije. Steže mraz. Koraci su
kratki i pipavi.
Takvi nas i spustiše na
početak i kraj. Na Debelo brdo.
Ostavljamo ga uspavanog i okovanog tamom, dok
su gume lizale ledeni asfalt...
Dopisnik
iz Džepova Snova:
Branislav
Makljenović
