Polomljene ograde

Bio je oblačan, prazan i ružan dan

Duboko razočarenje je skakutalo u stomaku

Pobeći negde, od sebe do sebe

Grabiti nogama to malo života

Osetiti kretanje, daleko od ljudi

Umoran, zasićen, zgažen

Putujem virtuelnom rutom

Bez stajanja nevidljivog voza

Kroz tmurno vreme

Kroz penaste magle

Sve bliže planinama

Sve dalje od zidova

Preko polomljenih ograda

Kroz otvoren prozor udara vetar

Cepajući jedan oblak u krpe

Nos naslućuje miris šume

Negde visoko, na praznom peronu

Strpljivo čeka radost

Vrhovi se pomaljaju 

Svesni plavog neba iznad sebe

Plavičaste senke otkrivaju

Kristalne ostatke  prastarog snega

Već sam tu, stigao u proleće 

Hodam podignute glave i ramena

Pogled ide visoko

Penjem se ka nekom vrhu 

Znajući da je ispod njega sve beznačajno

Bliži se veče i donosi tišinu

Koračam bez cilja

Ne čuju se koraci

Nikakav zvuk

Samo postojim 

Bez susreta

Bez rastanka

Bez pogleda na potiljku...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Pišite mi u komentarima kako vam se čini...

Pratite blog za još pesama i priča...

Čovek je nejasno značenje

Svetlost i boje

Slikaju sebe

Ruke menjaju oči

Na rubu sveta
Priroda okreće leđa

Čovek je samo 

Nejasno značenje
Nehajna reč
Opake suštine

Sirova građa besmisla

Prazan mentalni folder

Navala nabubrelih oblika
Kipova po kamenim ogradama
Sa grozdovima ogromnih promašaja

Mekana glina
Oblikovana kandžama
Lakiranim ljubičastim talasima

Otškrinuta vrata
Drugih svetova
Sa hiljadu reka

Bleštavog jutra
Sa zvučnim potpisom ptica
Na drveću isprepletenih grana

Ljudi do neba
Zaneseni lažnim plamenom
Odraza u staklenim školjkama

Osvetljenih predela
U dubokom trenu tihog sutona

Razblaženi mozak zuri
U stvari ispred sna

Razbijene figure
Se kotrljaju po tlu

Magija izmešanih boja
Boji viziju čistih prozora
Na prljavim dušama

Koje su srodstvo
Sa drugim svetom
Skupo platili
Visokim sjajem
Besprizonih odraza... 

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Pišite mi u komentarima kako vam se čini...

Pratite blog za još pesama i priča...

Kaljuga

Poniženi i uvrijeđeni,
Kroz život brzo hodamo.
Da ne može drugačije, ubijeđeni,
Kome da istinu odamo?

Zagrađeni ogradama,
Gradimo vlastiti geto.
U sivim, betonskim zgradama,
Bez dostojanstva živimo, eto.

Lijep dan nam počinje sumorno,
Među četiri upljuvana zida.
Već se jutrom osjećamo umorno,
Već nas do podne dosada iskida.

Ljudi se ne bune, ćute,
Pognu glave, ramena, oči.
Ne mrze, ne vole, ne ljute,
Puštaju da jad se i dalje toči.

Hvatamo noktima ono malo,
Čega i nema, ne postoji.
Svijesni da se to oduvijek znalo,
Da noga nema na čemu da stoji.

Poniženi i uvrijeđeni gazimo,
Ne nudimo ruku ni bratu ni drugu.
Zakačeni o ništa, na nokte pazimo,
Dok mozak lagano tone u kaljugu.

Ljudi se ne bune, ćute...

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović