Veliki petak je još veći kada putuješ. Kao da krećeš u
susret Uskrsu, da presretneš praznik negde na pola puta i budeš prvi koji će
sam sebi čestitati što si još uvek živ i
što sretno nosiš glavu na
ramenima.
Rano je jutro, a već
gužva na granici sa Hrvatskom. Nekako uđosmo u tu EU na točkovima plave kombi
lađe. Samo što smo se malo opustili, gledajući ista zelena polja sa druge
strane granice, kad nas zaustavi policija, sa rotacionim svetlima. Traže
emigrante. Srećom, niko od nas nije tamnoput. Uglavnom aristokratsko belih
lica. Pustiše nas na auto put, sa ljubazno upernim prstom ka slovenačkoj granici.
Nema stajanja ni za toalet, pa makar bilo i tekućih problema.
Par sati vožnje kroz ravne predele oivičene planinama u
daljini. Opet granica. Hrvatska nas rado propusti vani. Ispred slovenačkih
kućica za pečate otegao se pesimističan red. Novinari snimaju gužvu. Tačno u
podne jedan dečak je kopao nos. Jedna plava žena je popravljala šminku. Čovek u
sivom automobilu je nervozno lupkao prstima po volanu i nešto mrmljao u
retrovizor. Sunce je uvelo graničnu kontrolu oblacima. Osmeh se pretvara u
ukočenu grimasu. Marica se ljutito oglasi:
-Šta bre filozofiraju ovi carinici!? Znate li vi kako u
Švedskoj to funkcioniše!? Kao po loju! To je bre, civilizacija, a ne ovo…
Dva sata dosađivanja dobiše i validan pečat u pasoše.
Uniforma iz kućice upita:
-Kam ste pošli?
-Na planinu Kum.
-Zagorje? Lepo. Dobro došli u Sloveniju.
Odmah iza granice je odmorište. Nakupilo se tekućine. Na
ulazu u toalet automat uzima 50 centi. Toliko košta obeležavanje nove
teritorije. Po kursu narodne banke to bi bilo 62 dinara. Nekad je koštalo dva dinara, druže! Nisam tamo plakao.
I pišanje je slađe, kad ga dobro platiš…
Olakšanih bešika zagrabismo putem ka Ljubljani. Sa obe
strane blešte očešljane šume i livade na umivenom zraku. Uredno poredana sela,
uredno napravljenih kuća, uredno mašu cvetnim aražmanima sa urednih terasa. Javi
se Josef:
-Ovako je isto u Švajcarskoj. Sve perfektno čisto i pod
konac! Vredni ljudi…
Impresivna odvajanja sa auto puta uvedoše nas u centar
Ljubljane. Željko se iskusno probijao
uskim ulicama, kroz priličnu gužvu. Tražimo parking:
-Nakon dvesta pedeset metara uđite u kružni tok, pa na
drugom izlazu skrenite desno.
-Kako bre desno!? Preko mosta u reku!
-Vidiš da te folira ova tvoja Mileva. Proverava ti reflekse.
-Sad ću da je gasim. Mileva, odmori malo. Evo ga slobodno
mesto, iza parkinga. Da im ne bi baš sve plaćali…Čekaću vas ja ovde. Malo da
dremnem.
Ostavismo Željka da dremka, a nas osam pojačasmo kolonu
pešaka. Držeći se za obalu reke Ljubljanice, za čas se nađosmo u samom centru
grada. Pešačka zona je vrvila turistima sa svih krajeva dunjaluka. Grupa
Japanaca sa večitim osmehom na licu, pucala je iz vrhunskih foto aparata ispred
Kluba srpsko-slovenačkog prijateljstva. Jedine žrtve pucnjave su bila dva preplašena
vrapca, što sa oluka prhnuše na krov. Oko spomenika Francu Prešernu i čuvenog
Tromostovja, sijaset kafića nudi utočište u prijatnoj hladovini. Posle malo
sudaranja sa vrevom, odlučismo se za opcija A -
sedi, gledaj i slušaj. Uz dobar
espresso, to je bio pravi izbor. Ostavismo čitava dva sata Ljubljani, a bogami,
dade i ona nama i više lepote.
Skupismo se na parkingu. Željko nas uredno čeka. Nije platio!
Fali gospođa Marica. Dragan kaže da je otišla po
jaja!? Devojke po gradu dele vaučere za besplatna uskršnja jaja. Marica se
vratila po izvesnu količinu istih. Žena koja u svojoj 79-oj godini trčkara uz
stepenice kao klinka! Kapa dole!
-Ma, bre! Dadoše mi neke devojke jaja, besplatno. Vidi ti
Slovenaca! Ko bi rekao!? Mada, naša su jaja bolja. Vidi ovo jedno,
malo,pirgavo…Bože, svašta!
Izvukosmo se iz grada uz pomoć Mileve:
-Vozite 500 metara pravo, pa na kružnom toku idite levo.
Još malo auto putem, pa ubrzo skrenusmo na lokalnu cestu,
koja je otvarala dolinu reke Save, kao seosku mladu obučenu u lepršavu, zelenu
haljinu. Preko mesta Litije, već u sami sumrak dokotrljasmo se pred Zagorje. Planina
Kum strpljivo čeka. I Josefova sestra,
takođe. Nežan pozdrav i paket sa orasima
su isporučeni. Biće ovih dana dobre štrudle…
Na putu za vrh planine, mali hotel. Napokon kraj vožnje. Veliki petak
se odužio. Ukrašavaju ga Sonja I Sara. Majka i kćerka napravile dobrodošlicu:
-Kaj ste lahko putovali, ne?
-Se veda, Sonja. Sve ok. Hvala na
dočeku! Još ako ima tople
vode za tuširanje…
-Sve je spremno. Posle dođite na večeru.
-Rado! To ne propuštamo…
Udoban smeštaj. Pogled sa terase na planinu Mrzlicu.
Tuširanje. Ukusna večera. Sve je bilo uvertira za opušten san…
Subota se pojavi ranim jutrom kroz maglu sa kišobranom.
Merkam vrh dimnjaka bivše elektrane, koji viri iz maglene kotline. Visok je 365m. Da li će i ovaj dan biti takav? Dug
kao godina? Neka bude, jer idemo na Bled i Bohinj. Te lepote traju večno.
Opet smo kod Ljubljane. Ovog puta ne ulazimo u grad, već nas
autoput vodi prema Jesenicama i Bledu. Kiša jenjava, ali ne i uzbuđenje izazvano krajolikom. Rano je i nema gužve.
Željko opet pronalazi parking za DŽ. Sto je džaba i bogu je milo…
Podelismo se u dve grupe. Jedni na obilazak tvrđave, uz
stepenice, drugi u šetnju oko jezera.
-Koliko ima stepenica do gore? Pa oni nisu normalni! Kako
misle da se popnem gore!? Ma bre, to bi u Švedskoj odmah napravili žičaru.
Obilazak košta 10 evra? Pljačka, ja ti kažem! Idemo li?
Marica se žustro uputi ka stepenicama za tvrđavu, gunđajući
usput. Šutke je upratiše Ana, Katarina I Dragan. Bledska tvrđava će preživeti
još jednu opsadu…
Ostatak čopora je šetajući, gledao odraze visokih borova u
jezerskom ogledalu. Sliku su remetile brazde koje je ostavljao crveni kajak za
sobom. Idila je puštala pipke sa svih strana. Za tren se čovek uhvati u zamku.
Da li si spreman dodirnuti lepotu? Vaistinu spreman!
Josef nam je pokazao vile iz socijalističkih vremena. Tito,
partija, drugovi…Al se nekad dobro…živelo!
Dok smo gledali kako patke i labudovi mirno plove kroz hladnjikavo prepodne, začu
se glas:
-Dosta bre ovog pentranja! Josef, gde su te krempite? Nešto
sam ogladnila.
-E, vodim vas na najbolje krempite na svetu! Kažu da su
najbolje i u Bledu.
Da li su najbolje, neću da tvrdim, ali sam pojeo jednu,
trneći od finog ukusa. Uz dobru kafu
jutro je naglo krenulo da bere plodove dana. Vreme je da Bled prepusti pažnju
Bohinju…
Vožnja uz korito Save Bohinjke briše i poslednji trag
ravnodušnosti sa stakla. Obučen u svečane odore protkane maglom, negde odozgo,
sa visina, nas je posmatrao Triglav. Malo je tužan ovih dana. Potoci suza su
tekli preko litica, stvarajući reku, zelenu od udaraca svetlosti. Vodopad
Savica, kao da se oteo iz čvrste planinske ruke i beskrajno pada u ništavilo,
iz kojeg se samo čuje vrisak moći i
snage. Ogromno kamenje svedoči o strastima prirode. Na nekima od njih stoje
mali ljudi. Stoje i dive se…
Div je mnogo tužan. Opet plače kišu! Siđosmo stazom, koja je
šumu gađala kamenjem. Voda se uz koprcanje otimala usecima. Ulazimo u kombi kao
u crkvu, sa poštovanjem. Toplota skida mrzovolju sa lica.
U povratku, asfaltni put grli Bohinjsko jezero desnim
krakom. Mnogo je veće od komšije Bleda. Začeto silama lednika, ostavlja utisak
utočišta troglavih zmajeva. Krpama magle, nevidljive ruke su brisale crnu
površinu. Glasnim ćutanjem, osetih
tišinu kako s diže sa dna. Tišinu koja lomi rebra da plućima doda par udisaja.
Koncentracija božijeg prisustva dostiže vrhunac. Vaistinu vaskrse…
Tišinu prekida udaljena grmljavina. Vraćamo se istim putem.
Ostavljamo sela ogrnuta kišnim kaputima, da drhture mokra i hladna. Još jednom
Bled. Pogled na jezero. Već je grad pun turista. Vidim jednu Japanku sa Nikonom
oko vrata.
- Gospođo, ne pucaj!
Skoro potrošen dan, okačismo o radijatore u sobama. Neka se
malo osuši. Noć se uveliko prikradala lokalnim drumom. Domaćin Roman se borio
da prokrči vinske staze do stolova. Crvena tečnost “cvičeka” je punila staklene
čaše. Pričest je trajala do iza ponoći. Amin!
Nedelja se rado probudila na Uskrs. Napolju, za promenu
magla kreće na uspon. Uz doručak tucanje jajima.
-Hristos Vaskrse!
-Zaista Vaskrse!
Red je da planini Kum, budemo kumovi na Uskrs. Zato
potrošismo dobar deo dana na uspon do vrha. Planinarski dom se šepurio dobrim pogledom sa terase, koju malo
iskoristismo. Verovatno nas je dobar deo Slovenije posmatrao sa horizonta,
utonulog u sive oblake. Stiže i štrudla. Utonusmo naglo u ćutanje. Kratko.
-Da nema neko punjač za Ajfon? upita Marica novopridošle
planinare. I oni oćutaše.
-E, je..š planinare.
Kako bre idete na planinu bez punjača!? Niko nema ajfon! Ostade mi punjač u onoj
glupoj kafani! Pih! Da sam u Švedskoj, mogla bi puniti na svakom ćošku. Jel ima još štrudle? Grehota je da se baci…
Silazak natrag je, naravno, pratila kiša. Pljusak je menjao
intezitet. Štrudla je menjala oblik u crevima. Tople sobe su menjale način
razmišljanja. Na današnji dan je i Bog
sigurno malo pokisao…
Ponedeljak je idealan dan za povratke. Kao da je ujutru bilo
magle…Malo šetnje kroz obližnje selo, kao priprema za celodnevnu vožnju. Lepa
sela lepo gore… na vatri sunčevih zraka. Kuće su mamile cvetnim
aražmanima. Okna na prozorima odbijaju…sjaj. Vreme je da se pođe.
Spakovani i pomalo nestrpljivi, padosmo u zagrljaj ljubaznih domaćica. Ispratiše nas sa
poklonima, kao da smo neki rod. Valjda sad i jesmo. Zatrpa nas štrudlama i Josefova sestra. Vraćamo deo donešenih oraha
u Srbiju. Krug se zatvara…
Usput nas je
opčinjavala Sava svojim skladnim valcerom, kroz nestašna brda. Na
granici se otegao red, kao da je derbi:
Zvezda-Partizan! A nema kiše! Samo oblačići poskakuju nebom, kao da draže već
nervozne putnike. Dva sata dreždanja! U istoj kućici su Slovenci i Hrvati. Policija sarađuje. Pazi,
molim te!
Ovaj put prenosimo nakupljenu tekućinu iz Slovenije u Srbiju,
bez carine. Ko bi rekao da toliko stane u bešiku ! Nema obeležavanja teritorije
kroz Hrvatsku, jer je već obeležena lepim danom, koji je polako nestajao u
retrovizoru. Još jedna granica. Još jedan dugački red.
-Srbija!? Vrati mi Švedski pasoš! Daj im, bre, ovaj srpski , pa nek kuckaju koliko hoće!
-Eh, kako to brzo ide u Švedskoj! Ovde, bre, stalno neka
gužva…
-A jel ima još štrudle?
Dopisnik iz Džepova Prirode:
Branislav Makljenović
-
