Stranac suženih očiju

Stigao je voz

Svi su već izašli

Stanica je besćutna

Prljava i hladna

Polako se prazni

Ostao je samo jedan čovek

Stranac suženih očiju

Sedeći na klupi

Gledajući u prazno 

Šapćući šinama

Molitvu suvim usnama

Sve je u redu

Ništa ne brinem

Svet je smešten u prvom vagonu

Voza iz kojeg

Nema više ko da siđe

Mašinovođa je odlučan

U nameri da ide do kraja

Sve je u redu

Ništa ne brini

Tamo gde vozim

Nema stanica

Samo beskrajne šine

Što jauču pod težinom

Teških, preteških odluka

Ljut sam na sebe

Na prljavi zatvor

Na visoke ograde

Bez ijedne kapije

Ljut sam na svet

U izdajnčkom vozu

Što pojačava brzinu

Jureći u zid od mraka

Izbacujući varnice

Bespomoćnog besa

Odlazeći bez kočnica

Totalno tamnom stranom

Koja miriše na ugalj

Dok ogoreva plamenom

Čekajući kraj nepročitane knjige

Iz koje ljubav užurbano odlazi

U starim šupljim cipelama

Bez siluete čoveka

Samo kosti oglodane ličnosti

Koje smrde do ravnodušnog neba...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Pišite mi u komentarima kako vam se čini...

Pratite blog za još pesama i priča...

Iza zida

Bio sam dugo u zatvoru,
Duša se zaglavila iza zida.
Smrdilo je kao ispod repa tvoru,
U ćošku smrvljen od ljepljivog stida.

Noktima sam izgrebao rupu,
Provukao se brzo na drugu stranu.
Osjetio sam odjednom želju tupu,
Da se popnem na neko drvo, granu.

Popeh se i ugledah svjetlost,
To mi se sunce smijalo u brk.
Ponovo sam na ovoj planeti gost,
Noge se mogu opet dati u trk.

Obasjan i misli potpuno čistih,
Izabrah opciju-odmah sloboda!
Neću više bježati od istih,
Jer su veoma pitke, kao voda.

Raširih ruke kao krila,
Kao da ću da poletim.
Pomaže mi vrlo jaka sila,
Ne osjećam se više prokletim.

Sunce mi se smijalo u brk...

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović

Свиђа ми се

Američki san

Dovoljno je reći- Majkl Mur. 

Sinoć je njegov film "Koga sledećeg napasti" zatvorio Beldocs festival.
Otvorio stotine pitanja. Izvrnuo američki način života naopačke, kao rukavicu.
Pokazao koliko su neke zemlje, nama na dohvat noge, auta, interneta, otišle daleko u življenju humanijeg i boljeg života. 
Italija, Potugal, Francuska, Slovenija, Finska, Njemačka, Norveška, Island, Tunis...
Dok smo zakopavali glave u pijesak i otkopavali ratne sjekire, oni su čistili korov iz bašte sopstvenih umova.
Sve ono što je smislila slobodarska Amerika i upisala u sopstveni ustav, zove se američki san.
Amerikanci kao i masa ljudi po bijelom svijetu koji su ga sanjali, još imaju noćne i dnevne more.
Ove zemlje žive taj san, mirno, bez Demetrina, Bensedina...

-Italijani imaju 8 nedelja plaćenog odmora i 13-tu platu.
-Potugalci duvaju travu i niko ih ne hapsi zbog toga.
-Djeca u Francuskoj ne piju koka kolu. Jedu pomfrit 2 puta godišnje. Gadi im se hamburger.
-U Sloveniju čak i amerikanci dolaze da studiraju jer je besplatno i kvalitetno.
-Djeca u Finskoj nemaju domaću zadaću. Igraju se.
-Njemačka djeca uče i o tome šta su im u prošlosti radili preci, da se ne zaboravi.
-U Norveškim zatvorima, osuđenici se slobodno šetaju, vježbaju, sjede u biblioteci, kuvaju, plivaju, imaju svoje sobe, sa radnim stolom, TV, kupatilom. Niko ih ne tuče.
-Island je jedina zemlja koja je  posle bankrota postala jača. Jedini koji su sudili bankarima. Islandom vladaju žene. Mirno i veoma uspješno.
-Tunis se promjenio i uobličio u fantastičnu zemlju od momenta kad su žene pokazale da su bar iste kao muškarci. Očistile zarasla dvorišta muških predrasuda i povele loptu direktno ka golu.

Otvarajući teme, šta to sve fali amerikancima i šta to pogrešno rade i misle, uradio je lobotomiju svim slučajnim i namjernim gledaocima filma.

Koga sledećeg napasti...

Dopisnik iz Džepova  Predrasuda:
Branislav  Makljenović