Dovoljno je reći- Majkl Mur.
Sinoć je njegov film "Koga sledećeg napasti" zatvorio Beldocs festival.
Otvorio stotine pitanja. Izvrnuo američki način života naopačke, kao rukavicu.
Pokazao koliko su neke zemlje, nama na dohvat noge, auta, interneta, otišle daleko u življenju humanijeg i boljeg života.
Italija, Potugal, Francuska, Slovenija, Finska, Njemačka, Norveška, Island, Tunis...
Dok smo zakopavali glave u pijesak i otkopavali ratne sjekire, oni su čistili korov iz bašte sopstvenih umova.
Sve ono što je smislila slobodarska Amerika i upisala u sopstveni ustav, zove se američki san.
Amerikanci kao i masa ljudi po bijelom svijetu koji su ga sanjali, još imaju noćne i dnevne more.
Ove zemlje žive taj san, mirno, bez Demetrina, Bensedina...
-Italijani imaju 8 nedelja plaćenog odmora i 13-tu platu.
-Potugalci duvaju travu i niko ih ne hapsi zbog toga.
-Djeca u Francuskoj ne piju koka kolu. Jedu pomfrit 2 puta godišnje. Gadi im se hamburger.
-U Sloveniju čak i amerikanci dolaze da studiraju jer je besplatno i kvalitetno.
-Djeca u Finskoj nemaju domaću zadaću. Igraju se.
-Njemačka djeca uče i o tome šta su im u prošlosti radili preci, da se ne zaboravi.
-U Norveškim zatvorima, osuđenici se slobodno šetaju, vježbaju, sjede u biblioteci, kuvaju, plivaju, imaju svoje sobe, sa radnim stolom, TV, kupatilom. Niko ih ne tuče.
-Island je jedina zemlja koja je posle bankrota postala jača. Jedini koji su sudili bankarima. Islandom vladaju žene. Mirno i veoma uspješno.
-Tunis se promjenio i uobličio u fantastičnu zemlju od momenta kad su žene pokazale da su bar iste kao muškarci. Očistile zarasla dvorišta muških predrasuda i povele loptu direktno ka golu.
Otvarajući teme, šta to sve fali amerikancima i šta to pogrešno rade i misle, uradio je lobotomiju svim slučajnim i namjernim gledaocima filma.
Koga sledećeg napasti...
Dopisnik iz Džepova Predrasuda:
Branislav Makljenović
Sinoć je njegov film "Koga sledećeg napasti" zatvorio Beldocs festival.
Otvorio stotine pitanja. Izvrnuo američki način života naopačke, kao rukavicu.
Pokazao koliko su neke zemlje, nama na dohvat noge, auta, interneta, otišle daleko u življenju humanijeg i boljeg života.
Italija, Potugal, Francuska, Slovenija, Finska, Njemačka, Norveška, Island, Tunis...
Dok smo zakopavali glave u pijesak i otkopavali ratne sjekire, oni su čistili korov iz bašte sopstvenih umova.
Sve ono što je smislila slobodarska Amerika i upisala u sopstveni ustav, zove se američki san.
Amerikanci kao i masa ljudi po bijelom svijetu koji su ga sanjali, još imaju noćne i dnevne more.
Ove zemlje žive taj san, mirno, bez Demetrina, Bensedina...
-Italijani imaju 8 nedelja plaćenog odmora i 13-tu platu.
-Potugalci duvaju travu i niko ih ne hapsi zbog toga.
-Djeca u Francuskoj ne piju koka kolu. Jedu pomfrit 2 puta godišnje. Gadi im se hamburger.
-U Sloveniju čak i amerikanci dolaze da studiraju jer je besplatno i kvalitetno.
-Djeca u Finskoj nemaju domaću zadaću. Igraju se.
-Njemačka djeca uče i o tome šta su im u prošlosti radili preci, da se ne zaboravi.
-U Norveškim zatvorima, osuđenici se slobodno šetaju, vježbaju, sjede u biblioteci, kuvaju, plivaju, imaju svoje sobe, sa radnim stolom, TV, kupatilom. Niko ih ne tuče.
-Island je jedina zemlja koja je posle bankrota postala jača. Jedini koji su sudili bankarima. Islandom vladaju žene. Mirno i veoma uspješno.
-Tunis se promjenio i uobličio u fantastičnu zemlju od momenta kad su žene pokazale da su bar iste kao muškarci. Očistile zarasla dvorišta muških predrasuda i povele loptu direktno ka golu.
Otvarajući teme, šta to sve fali amerikancima i šta to pogrešno rade i misle, uradio je lobotomiju svim slučajnim i namjernim gledaocima filma.
Koga sledećeg napasti...
Dopisnik iz Džepova Predrasuda:
Branislav Makljenović
Нема коментара:
Постави коментар