Enrike i kolači

Sinoć se obreh i sam na koncertu Enrikea Iglesiesa.
Zašto? Pomislih da je to dobra terapija.
Protiv čega?
Pa, protiv šećera!
Kako?
Imadoh ranac na leđima pun drangulija, a među njima i kutiju kolača.
Poklon gospođe Rade u ime njene slave, Đurđevdana.
Ne stigoh ni otvoriti, a već sam se našao pred ulazom u Arenu.
Ranac u skener, a isti zapišta.
Imate unutra neku hranu?
Imam kutiju kolača.
Morate to ostaviti.
Kome, vama?
Ne. U korpu.
Molim vas, ja idem na koncert sa posla, a kolače donijela Rada!
Kako ću joj na oči, ako ne pojedem ni jedan?
Hajde, prolazite!
Hvala!!!

Sretan zbog sačuvanog blaga, uđoh u salu, a tamo kao u lubenici.
Sve šljašti i tutnji. Upaljena gomila reflektora i mladost.
Kad je istrčao iza zamračene bine zgođušni Enrike, nastade zemljotres!
Djevojke su toliko zavrištale, da poželjeh biti na momenat, makar, tata Hulio.
Džaba.
Svi su htjeli dodirnuti mlađeg izdanka ili biti on.
I svi su ga dodirivali i bili on.
I Enrike je dodirnuo sve.
Bravo majstore!

Zaboravih da ga ponudim kolačima...


Dopisnik iz đuskutave bajke:
Branislav  Makljenović