Bolovanje i krompir

-Sledeći!
-Neka uđe Mitrović!

-Dobar dan, doktorka.
-Dobar dan. Vi ste Mitrović
-Da.
-Recite, na šta se žalite?
-Eh, na sve se žalim!
-Kako na sve?
-Pa, na vlast, na malu platu, na skupoću...
-Ama Mitroviću, pitala sam vas šta vas boli!?
-Mene? Ništa.
-Pa zašto ste došli na pregled?
-A, to! Ma, doktorka, može li koji dan bolovanja?
-Kakvo sad bolovanje, kad niste bolesni?
-Doktorka, ubi ova kiša. Nisam stigao.
-Ama čoveče, kakve veze sad ima kiša? I šta niste stigli?
-Krompir.
-Šta sad sa krompirom?

-Nisam stig'o posejati, pa sam mislio da mi spojite ovo od srede do petka. Propašće mi seme.
-O, bože, šta je ovo danas!!?
-Pa utorak je danas, doktorka.
-Au! Moraću izgleda i ja od sutra na bolovanje!
- I vi sejete krompir?
-Mitroviću, potpisano, samo idite!
-Gde da idem? Po nalaze?
-Idite gde hoćete, samo idite!
-E, hvala doktorka! Kad pristigne mladi krompir, eto mene sa džakom na kontrolu. Videćete šta Ivanjica rađa.
-Mitroviću, vi ste iz Ivanjice?
-Jedno selo pored.
-A maline?
-Biće i malina.
-Kada sazrevaju?
-Pa, za jedno 15 dana prva tura.
-Mitroviću, kontrola za 15 dana. Ponesite jednu kesu malina. Pravim neke kolače. Hajte sad, doviđenja.

-Sledeći...


Dopisnik iz Doma zdravlja:
Branislav Makljenović

Enrike i kolači

Sinoć se obreh i sam na koncertu Enrikea Iglesiesa.
Zašto? Pomislih da je to dobra terapija.
Protiv čega?
Pa, protiv šećera!
Kako?
Imadoh ranac na leđima pun drangulija, a među njima i kutiju kolača.
Poklon gospođe Rade u ime njene slave, Đurđevdana.
Ne stigoh ni otvoriti, a već sam se našao pred ulazom u Arenu.
Ranac u skener, a isti zapišta.
Imate unutra neku hranu?
Imam kutiju kolača.
Morate to ostaviti.
Kome, vama?
Ne. U korpu.
Molim vas, ja idem na koncert sa posla, a kolače donijela Rada!
Kako ću joj na oči, ako ne pojedem ni jedan?
Hajde, prolazite!
Hvala!!!

Sretan zbog sačuvanog blaga, uđoh u salu, a tamo kao u lubenici.
Sve šljašti i tutnji. Upaljena gomila reflektora i mladost.
Kad je istrčao iza zamračene bine zgođušni Enrike, nastade zemljotres!
Djevojke su toliko zavrištale, da poželjeh biti na momenat, makar, tata Hulio.
Džaba.
Svi su htjeli dodirnuti mlađeg izdanka ili biti on.
I svi su ga dodirivali i bili on.
I Enrike je dodirnuo sve.
Bravo majstore!

Zaboravih da ga ponudim kolačima...


Dopisnik iz đuskutave bajke:
Branislav  Makljenović