Pomogoh suboti da ubrzano odagna vlastito popodne.
Objasnih joj da je Novak u polufinalu pred Rimljanima, a Sanja pjeva pred Šveđanima.
Otplovila je u predvečerje sa dosadom po krovovima grada.
Ni ulice nisu bile ništa zanimljivije.
Doduše, obilna kiša ih je dobrano istuširala i pripremila za večernji izlazak.
Iznad jedne tako okupane, zgodna Rimljanka je pravila pastašutu. Jedan Cezar je uživao.
Veče je proticala u naizmjeničnim pobjedama.
Nole je bacio na koljena Rim, a Švedsku je okupirala Ukrajina.
U tenisu je bilo više različitosti.
Evrovizija je bila gomila šljokica i svjetlosnih efekata.
Svi su pjevali na engleskom (osim Francuza) i svi su se pravili Englezi (osim Engleza).
Shvatio sam da je i Australija dio Evrope. Malo edukacije iz geografije nije na odmet.
Napokon je Evropa postala jedno. Svi se isto oblače, govore, pjevaju, smiju.
Kada su prvi put stavili žute minđuše našim magarcima,slutio sam da I nas to ubrzo čeka.
Skidajući minđušu sa duše, pojedoh duplu porciju paste i zadovoljno mrdnuh ušima.
Mora se nekako popuniti praznina.
Branislav Makljenović
Нема коментара:
Постави коментар