Stranac suženih očiju

Stigao je voz

Svi su već izašli

Stanica je besćutna

Prljava i hladna

Polako se prazni

Ostao je samo jedan čovek

Stranac suženih očiju

Sedeći na klupi

Gledajući u prazno 

Šapćući šinama

Molitvu suvim usnama

Sve je u redu

Ništa ne brinem

Svet je smešten u prvom vagonu

Voza iz kojeg

Nema više ko da siđe

Mašinovođa je odlučan

U nameri da ide do kraja

Sve je u redu

Ništa ne brini

Tamo gde vozim

Nema stanica

Samo beskrajne šine

Što jauču pod težinom

Teških, preteških odluka

Ljut sam na sebe

Na prljavi zatvor

Na visoke ograde

Bez ijedne kapije

Ljut sam na svet

U izdajnčkom vozu

Što pojačava brzinu

Jureći u zid od mraka

Izbacujući varnice

Bespomoćnog besa

Odlazeći bez kočnica

Totalno tamnom stranom

Koja miriše na ugalj

Dok ogoreva plamenom

Čekajući kraj nepročitane knjige

Iz koje ljubav užurbano odlazi

U starim šupljim cipelama

Bez siluete čoveka

Samo kosti oglodane ličnosti

Koje smrde do ravnodušnog neba...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Pišite mi u komentarima kako vam se čini...

Pratite blog za još pesama i priča...

Divlji krik

Divlji krik
Jeste bol celog sveta

Mučenički bol
Koji bukti kao plamen

Savladan
Između neba i zemlje

Bezgranično prokletstvo

Samrtni strah

Umreti vrišteći
Ili tiho, šutke

Crno klupko
Ustalasano u tami

Bol u razrogačenim očima

Siluete otvorenih usta
U predelima pod maglom

Gde se svaka stopa
Crveni od prolivene krvi
A brda debljaju
Od narastajućeg groblja

Vatra bukti

Nema izlaza

Osim zakoračiti duboko
I pustiti da gori telo

U rasprsnutoj zemlji
Koja se otvara
Na svaki vapaj
I grčevit stisak

Ili na dnu neke jame

Strahovite slike plivaju
Na porušenim zidovima

Zemlja je besna

Lomi se svetlo preko tame

Istrošen je vazduh

Ne dopire do pluća

Ubijeni smo više puta

Istrgnuti od zemlje
Stršimo do neba... 

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović

Pišite mi u komentarima kako vam se čini...

Pratite blog za još pesama i priča...

Kralj ponoći

Prijesna koža privlači roj muva,
Svuda se čuje njihovo zujanje.
U meni nemoćan bijes kuva,
U očima crvene lave kuljanje.


Ti si carica zamrle carevine,
Ja sam kralj nepostojećeg kraljevstva.
Mirišeš gorko, na dim paljevine,
Kroz nos mi teče slina blaženstva.


Nešto si mi htjela reći, okom,
Ili sam uobrazio neki pokret.
Ova rijeka će ići svojim tokom,
Koga je briga, da li sam proklet.


I laste lete dole ka jugu,
Ubrzano krilima, ko rukama mašu.
Ne mogu sakriti nadošlu tugu,
Dok u  nestaloj priči čitam i našu.


Nešto si mi htjela…


Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović

Gordost

Čovječe mali si, zrno prašine,

Probudi se, dok još ima vremena.

Ako te oluja po glavi ošine,

Ostaćeš bez izumirućeg  plemena.

Osjetićeš  bijes  ove planete,

Možda te za to nije briga.

Iz nje će da lete rakete,

Njena utroba će da ih riga.

Prigni  glavu malo prema dole,

Obriši  gordost iz halapljivog oka.

Rane će sigurno manje da bole,

Kad krenu udarci  sprijeda i sa boka!

U svjetu  smo  razularenog  krda,

Neizbježan je stampedo, sudar rogova.

Nešto se ubrzano pomalja  iza brda,

Da li se to survava bijes bogova!?

Prigni  glavu...

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović

Griva

Kosa ti  se  rasula u grivu,

U kovrdžavu gomilu, tako meku.

Nevino  ispravljaš svoju krivu,

I puštaš dane da neumitno teku.

Hajde, poigraj se i poniri suze,

Neka  blijesak iskrama trpi.

Uzdah mi upravo  iz duše uze,

Sva je pocjepana, ko da je krpi!?

Bijes izlazi kroz rupe,pore.

Pomislih, da li se tako može?

Sunce se smješi, moglo je i gore!

Gledam te iz rezervisane lože.

Kosa ti se rasula…

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav  Makljenović