Dodir lepote

              

                                   

Veliki petak je još veći kada putuješ. Kao da krećeš u susret Uskrsu, da presretneš praznik negde na pola puta i budeš prvi koji će sam sebi čestitati što si još uvek živ i  što sretno  nosiš glavu na ramenima.

Rano  je jutro, a već gužva na granici sa Hrvatskom. Nekako uđosmo u tu EU na točkovima plave kombi lađe. Samo što smo se malo opustili, gledajući ista zelena polja sa druge strane granice, kad nas zaustavi policija, sa rotacionim svetlima. Traže emigrante. Srećom, niko od nas nije tamnoput. Uglavnom aristokratsko belih lica. Pustiše nas na auto put, sa ljubazno upernim prstom ka slovenačkoj granici. Nema stajanja ni za toalet, pa makar bilo i tekućih problema.

Par sati vožnje kroz ravne predele oivičene planinama u daljini. Opet granica. Hrvatska nas rado propusti vani. Ispred slovenačkih kućica za pečate otegao se pesimističan red. Novinari snimaju gužvu. Tačno u podne jedan dečak je kopao nos. Jedna plava žena je popravljala šminku. Čovek u sivom automobilu je nervozno lupkao prstima po volanu i nešto mrmljao u retrovizor. Sunce je uvelo graničnu kontrolu oblacima. Osmeh se pretvara u ukočenu grimasu. Marica se ljutito oglasi:

-Šta bre filozofiraju ovi carinici!? Znate li vi kako u Švedskoj to funkcioniše!? Kao po loju! To je bre, civilizacija, a ne ovo…

Dva sata dosađivanja dobiše i validan pečat u pasoše. Uniforma iz kućice upita:

-Kam ste pošli?

-Na planinu Kum.

-Zagorje? Lepo. Dobro došli u Sloveniju.

Odmah iza granice je odmorište. Nakupilo se tekućine. Na ulazu u toalet automat uzima 50 centi. Toliko košta obeležavanje nove teritorije. Po kursu narodne banke to bi bilo 62 dinara. Nekad je  koštalo dva dinara, druže! Nisam tamo plakao. I pišanje je slađe, kad ga dobro platiš…

Olakšanih bešika zagrabismo putem ka Ljubljani. Sa obe strane blešte očešljane šume i livade na umivenom zraku. Uredno poredana sela, uredno napravljenih kuća, uredno mašu cvetnim aražmanima sa urednih terasa. Javi se Josef:

-Ovako je isto u Švajcarskoj. Sve perfektno čisto i pod konac! Vredni ljudi…

Impresivna odvajanja sa auto puta uvedoše nas u centar Ljubljane. Željko  se iskusno probijao uskim ulicama, kroz priličnu gužvu. Tražimo parking:

-Nakon dvesta pedeset metara uđite u kružni tok, pa na drugom izlazu skrenite desno.

-Kako bre desno!? Preko mosta u reku!

-Vidiš da te folira ova tvoja  Mileva. Proverava ti reflekse.

-Sad ću da je gasim. Mileva, odmori malo. Evo ga slobodno mesto, iza parkinga. Da im ne bi baš sve plaćali…Čekaću vas ja ovde. Malo da dremnem.

Ostavismo Željka da dremka, a nas osam pojačasmo kolonu pešaka. Držeći se za obalu reke Ljubljanice, za čas se nađosmo u samom centru grada. Pešačka zona je vrvila turistima sa svih krajeva dunjaluka. Grupa Japanaca sa večitim osmehom na licu, pucala je iz vrhunskih foto aparata ispred Kluba srpsko-slovenačkog prijateljstva. Jedine žrtve pucnjave su bila dva preplašena vrapca, što sa oluka prhnuše na krov. Oko spomenika Francu Prešernu i čuvenog Tromostovja, sijaset kafića nudi utočište u prijatnoj hladovini. Posle malo sudaranja sa vrevom, odlučismo se za opcija A -  sedi,  gledaj i slušaj. Uz dobar espresso, to je bio pravi izbor. Ostavismo čitava dva sata Ljubljani, a bogami, dade i ona nama i više lepote.

Skupismo se na parkingu. Željko nas uredno čeka. Nije platio!

 Fali  gospođa Marica. Dragan kaže da je otišla po jaja!? Devojke po gradu dele vaučere za besplatna uskršnja jaja. Marica se vratila po izvesnu količinu istih. Žena koja u svojoj 79-oj godini trčkara uz stepenice kao klinka! Kapa dole!

-Ma, bre! Dadoše mi neke devojke jaja, besplatno. Vidi ti Slovenaca! Ko bi rekao!? Mada, naša su jaja bolja. Vidi ovo jedno, malo,pirgavo…Bože, svašta!

Izvukosmo se iz grada uz pomoć Mileve:

-Vozite 500 metara pravo, pa na kružnom toku idite levo.

Još malo auto putem, pa ubrzo skrenusmo na lokalnu cestu, koja je otvarala dolinu reke Save, kao seosku mladu obučenu u lepršavu, zelenu haljinu. Preko mesta Litije, već u sami sumrak dokotrljasmo se pred Zagorje. Planina Kum strpljivo  čeka. I Josefova sestra, takođe. Nežan pozdrav i  paket sa orasima su isporučeni. Biće ovih dana dobre štrudle…

Na putu za vrh planine,  mali hotel. Napokon kraj vožnje. Veliki petak se odužio. Ukrašavaju ga Sonja I Sara. Majka i kćerka napravile dobrodošlicu:

-Kaj ste lahko putovali, ne?

-Se veda, Sonja. Sve ok. Hvala na
dočeku! Još ako ima tople vode za tuširanje…

-Sve je spremno. Posle dođite na večeru.

-Rado! To ne propuštamo…

Udoban smeštaj. Pogled sa terase na planinu Mrzlicu. Tuširanje. Ukusna večera. Sve je bilo uvertira za opušten san…

Subota se pojavi ranim jutrom kroz maglu sa kišobranom. Merkam vrh dimnjaka bivše elektrane, koji viri iz maglene kotline. Visok  je 365m. Da li će i ovaj dan biti takav? Dug kao godina? Neka bude, jer idemo na Bled i Bohinj. Te lepote traju večno.

Opet smo kod Ljubljane. Ovog puta ne ulazimo u grad, već nas autoput vodi prema Jesenicama i Bledu. Kiša jenjava, ali ne i  uzbuđenje  izazvano krajolikom. Rano je i nema gužve. Željko opet pronalazi parking za DŽ. Sto je džaba i bogu je milo…

Podelismo se u dve grupe. Jedni na obilazak tvrđave, uz stepenice, drugi u šetnju oko jezera.

-Koliko ima stepenica do gore? Pa oni nisu normalni! Kako misle da se popnem gore!? Ma bre, to bi u Švedskoj odmah napravili žičaru. Obilazak košta 10 evra? Pljačka, ja ti kažem! Idemo li?

Marica se žustro uputi ka stepenicama za tvrđavu, gunđajući usput. Šutke je upratiše Ana, Katarina I Dragan. Bledska tvrđava će preživeti još jednu opsadu…

Ostatak čopora je šetajući, gledao odraze visokih borova u jezerskom ogledalu. Sliku su remetile brazde koje je ostavljao crveni kajak za sobom. Idila je puštala pipke sa svih strana. Za tren se čovek uhvati u zamku. Da li si spreman dodirnuti lepotu? Vaistinu spreman!

Josef nam je pokazao vile iz socijalističkih vremena. Tito, partija, drugovi…Al se nekad dobro…živelo!

Dok smo gledali kako patke i labudovi  mirno plove kroz hladnjikavo prepodne, začu se glas:

-Dosta bre ovog pentranja! Josef, gde su te krempite? Nešto sam ogladnila.

-E, vodim vas na najbolje krempite na svetu! Kažu da su najbolje i  u Bledu.

Da li su najbolje, neću da tvrdim, ali sam pojeo jednu, trneći od  finog ukusa. Uz dobru kafu jutro je naglo krenulo da bere plodove dana. Vreme je da Bled prepusti pažnju Bohinju…

Vožnja uz korito Save Bohinjke briše i poslednji trag ravnodušnosti sa stakla. Obučen u svečane odore protkane maglom, negde odozgo, sa visina, nas je posmatrao Triglav. Malo je tužan ovih dana. Potoci suza su tekli preko litica, stvarajući reku, zelenu od udaraca svetlosti. Vodopad Savica, kao da se oteo iz čvrste planinske ruke i beskrajno pada u ništavilo, iz kojeg  se samo čuje vrisak moći i snage. Ogromno kamenje svedoči o strastima prirode. Na nekima od njih stoje mali ljudi. Stoje i dive se…

Div je mnogo tužan. Opet plače kišu! Siđosmo stazom, koja je šumu gađala kamenjem. Voda se uz koprcanje otimala usecima. Ulazimo u kombi kao u crkvu, sa poštovanjem. Toplota skida mrzovolju sa lica.

U povratku, asfaltni put grli Bohinjsko jezero desnim krakom. Mnogo je veće od komšije Bleda. Začeto silama lednika, ostavlja utisak utočišta troglavih zmajeva. Krpama magle, nevidljive ruke su brisale crnu površinu. Glasnim  ćutanjem, osetih tišinu kako s diže sa dna. Tišinu koja lomi rebra da plućima doda par udisaja. Koncentracija božijeg prisustva dostiže vrhunac. Vaistinu vaskrse…

Tišinu prekida udaljena grmljavina. Vraćamo se istim putem. Ostavljamo sela ogrnuta kišnim kaputima, da drhture mokra i hladna. Još jednom Bled. Pogled na jezero. Već je grad pun turista. Vidim jednu Japanku sa Nikonom oko vrata.

- Gospođo, ne pucaj!

Skoro potrošen dan, okačismo o radijatore u sobama. Neka se malo osuši. Noć se uveliko prikradala lokalnim drumom. Domaćin Roman se borio da prokrči vinske staze do stolova. Crvena tečnost “cvičeka” je punila staklene čaše. Pričest je trajala do iza ponoći. Amin!

Nedelja se rado probudila na Uskrs. Napolju, za promenu magla kreće na uspon. Uz doručak tucanje jajima.

-Hristos Vaskrse!

-Zaista Vaskrse!

Red je da planini Kum, budemo kumovi na Uskrs. Zato potrošismo dobar deo dana na uspon do vrha. Planinarski dom se šepurio  dobrim pogledom sa terase, koju malo iskoristismo. Verovatno nas je dobar deo Slovenije posmatrao sa horizonta, utonulog u sive oblake. Stiže i štrudla. Utonusmo naglo u ćutanje. Kratko.

-Da nema neko punjač za Ajfon? upita Marica novopridošle planinare. I oni oćutaše.

-E, je..š  planinare. Kako bre idete na planinu bez punjača!? Niko nema ajfon! Ostade mi punjač u onoj glupoj kafani! Pih! Da sam u Švedskoj, mogla bi puniti na svakom ćošku.  Jel ima još štrudle? Grehota je da se baci…

Silazak natrag je, naravno, pratila kiša. Pljusak je menjao intezitet. Štrudla je menjala oblik u crevima. Tople sobe su menjale način razmišljanja. Na današnji dan je i Bog  sigurno  malo pokisao…

Ponedeljak je idealan dan za povratke. Kao da je ujutru bilo magle…Malo šetnje kroz obližnje selo, kao priprema za celodnevnu vožnju. Lepa sela  lepo gore… na vatri  sunčevih zraka. Kuće su mamile cvetnim aražmanima. Okna na prozorima odbijaju…sjaj. Vreme je da se pođe.

Spakovani i pomalo nestrpljivi, padosmo u zagrljaj  ljubaznih domaćica. Ispratiše nas sa poklonima, kao da smo neki rod. Valjda sad i jesmo. Zatrpa nas  štrudlama  i Josefova sestra. Vraćamo deo donešenih oraha u Srbiju. Krug se zatvara…

Usput  nas je opčinjavala Sava svojim skladnim valcerom, kroz nestašna brda. Na granici  se otegao red, kao da je derbi: Zvezda-Partizan! A nema kiše! Samo oblačići poskakuju nebom, kao da draže već nervozne putnike. Dva sata dreždanja! U istoj kućici  su Slovenci i Hrvati. Policija sarađuje. Pazi, molim te!

Ovaj put prenosimo nakupljenu tekućinu iz Slovenije u Srbiju, bez carine. Ko bi rekao da toliko stane u bešiku ! Nema obeležavanja teritorije kroz Hrvatsku, jer je već obeležena lepim danom, koji je polako nestajao u retrovizoru. Još jedna granica. Još jedan dugački red.

-Srbija!? Vrati mi Švedski pasoš! Daj im, bre,  ovaj srpski , pa nek kuckaju koliko hoće!

-Eh, kako to brzo ide u Švedskoj! Ovde, bre, stalno neka gužva…

-A jel ima još štrudle?

Dopisnik iz Džepova Prirode:

Branislav  Makljenović

-