Večan dan

Dođi brzo, nasloni se na rame,

Da osetim miris vetra u kosi.

Da dve glave, malo budu same,

Dođi brzo, ma tuga nek se nosi!

Ne pitah te, kako ti je ime,

A držim te satima za ruku.

U očima mi  otopliše zime,

I leta me snažno u tebe vuku.

Ti  ne govoriš, ne pitaš ništa,

Samo se ugnezdiš kao Sova.

To postaje deo našeg igrališta,

Noćima poznata, jutrima nova.

Ti ne pitaš ništa,samo ćutiš,

Gledam ti suzu kako se suši.

Osećam da nadolaznost slutiš,

I da te strah obuzima, guši.

Ti ne pričaš ništa, sve znaš,

A i šta će ti, pobogu reči.

Ovaj dan je večan i naš,

Ova večnost nas pomalo i leči.

Ti ne pitaš ništa...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav  Makljenović