Dođi brzo,
nasloni se na rame,
Da osetim
miris vetra u kosi.
Da dve glave,
malo budu same,
Dođi brzo, ma
tuga nek se nosi!
Ne pitah te,
kako ti je ime,
A držim te
satima za ruku.
U očima
mi otopliše zime,
I leta me
snažno u tebe vuku.
Ti ne govoriš, ne pitaš ništa,
Samo se ugnezdiš
kao Sova.
To postaje deo našeg igrališta,
Noćima
poznata, jutrima nova.
Ti ne pitaš
ništa,samo ćutiš,
Gledam ti suzu
kako se suši.
Osećam da
nadolaznost slutiš,
I da te strah
obuzima, guši.
Ti ne pričaš
ništa, sve znaš,
A i šta će ti,
pobogu reči.
Ovaj dan je
večan i naš,
Ova večnost nas pomalo i leči.
Ti ne pitaš
ništa...
Dopisnik iz
Džepova Snova:
Branislav Makljenović
Нема коментара:
Постави коментар