Glasovi sa Bobije

Ovog proleća sve su subote ranjene. Kako se probudim, zatvorenih očiju već znam da pada kiša, da je sivo i da se magla privija uz stvari , kao neka ogromna neman, bez kraja i početka. Napregnem se pa dignem jedan kapak, misleći-varam se, ali siva neminovnost se lepi po staklu: „Ćao! Stigla sam. Doooođiii“...Onda brzo zaklopim i to jedno progledano oko. Čuj-stigla sam! Đavo te stizao! Moram opet da se preganjam sa tobom po planini! Uf! Kad ti jednom dođem tamo i napravim rupe  usisivačem.  Pa neka ti Veliki Krojač krpi tu tvoju sivo belu odoru! Uf, uf!

Trznuh se odjednom, kao da sam zaspao. Pogledam ostale, svi ćute. Goran se pridržava za volan i skoncentrisano izbegava svaku treću rupu na putu. Tanja zagleda nokte. Može taj sloj laka malo bolje da se navuče! Nenad bode očima jednu kap vode što klizi niz staklo.

-Halo! Ima li koga u autu!? Jeste da je subota, ali nisu danas zadušnice!

-Dakle, ubi ovo  vreme! Baš se prisećam da li sam preplatio Info stan. Možda su oni nahajcali grejanje na kraju sezone, pa ova kiša piči li-piči!

-Ajde bre, šta ste se skupili ko „splandovane“ ovčice! Pusti neku muziku.

-E, da! Muzika! Jbt, vidim nešto debelo fali.

-Ide stvar iz prve lige: „zelena si rijeka bila“ . Zdravko Čolić, godina 1756...Može?

-Nemoj, majke ti. Neka kiše i magle. To je meni pravo dobro...

Zbog žustre rasprave o muzičkim klasicima i njihovom uticaju na varenje tek pojedene pite „zeljanice“, za malo da profuramo Debelo Brdo. Toliko se skupilo pod vetrom i kišom da se pre može nazvati Anoreksičnim Brdom. Onih par kuća na ćošku sela, kao da je okruženo barikadama. Samo dimnjak odaje tragove života.

-Pa da. Vi se lepo grejete, gledate jutarnji program Roze TV i pijuckate kaficu uz malo, bože oprosti, slaninice od prošlog poseka. A mi!? Šta ćemo mi, jadni i sami u planini! Da pešačimo do Bobije i natrag, skoro 30 kilometara? Ma daj! Pa vi niste čisti!

Nekako se iskobeljasmo napolje iz toplog Citroena. Goran se zabezeknu:

-Jadi moji, što je zima!

Tanja stidljivo priupita:

-A gde ćemo sada?

-Pa, do Bobije i nazad. Rekoh li vam. Nema ni 30 kilometara.

Goran me mrko pogleda:

-Jadi moji, budale!

Nenad je već spreman i poskakuje:

-Hoćemo li na tu Bobiju, bre!?

Zatrpani rančevima i  kabanicama, bez kucanja otvorismo vrata sivila. Na raskrsnici jedva vidljiv putokaz-Bobija levo, Jablanik pravo. Idemo levo. Moglo je komotno da piše:

-Welcome to nothing…

Početna hladnoća se predavala, dok su koraci brojali kilometre. Uspavanost i mrzovolja nestadoše u isparenjima. Pojaviše se i osmesi. Kao stjuardese pri poletanju  aviona:

-Iznad vaših glava je pretinac sa maskama za kiseonik. U slučaju nužde, otvorite pretinac, stavite masku na usta i dišite duboko!

Naš avion je već leteo visoko! Disali smo punim plućima, poskidali kabanice i…raširili krila. Bobija se stidljivo pomaljala iz procepa koje je jedan kočoperni sunčev zrak probio u oblacima. Vetar je pojačavao svoju pesmu, usaglašavajući tonalitet sa  ptičijim horovima.  Hodajući  izlokanim makadamskim putem, posmatrali smo igru prirode. Gospodo, samo za vas, danas, čuveni krotitelj vetar, kroti raspomamljenu maglu, šibajući je korbačima dugačkim sedam milja.

Zaseoke skoro i ne videsmo. Vezani psi su začuđeno lajali na  nas. Selo Savkovica se pohvali prvim asfaltom. Jedan stanovnik nas pozdravi, doduše mjaukanjem, ali koga briga!? Priđe malo, pa se poče valjati i izvoditi karafeke, kao da je i on u cirkusu. Priupitah ga:

-Macane, kako ide? Može li se preživeti? Ima li miševa? Nekih zgodnih maca?

Nekako setno odmahnu repom, okrenu se i zausti samo jedno otegnuto:

-Mjaaaau.

Vidim, nije mu do priče sa nepoznatim prolaznicima, a ne nudimo ga nikakvom hranom. Zainteresovanost mu u trenu zgasnu. Doduše, nismo mnogo više pažnje izazvali ni kod dve gospođe krmače i jedne gđice  koze. Samo su nas odmerili uz kulturan pozdrav: grok, grok i mekeke, što je sjajan rezultat, uzimajući obzir vremenske prilike i činjenicu da se prvi put u životu srećemo.

I dalje se odvijao prikaz kroćenja oblaka i magle. Vetar je dobio pojačanje. Sunce je odlučilo da pošalje svoje elitne jedinice! Za čas krenuše projektili ka prepadnutim vrhovima Bobije. Izrešetani oblaci su se ubrzano povlačili ka nebesima. Ostatke magle je terao vetar skroz do kanjona reke Ljuboviđe. Kako izađosmo na prvi vidikovac, ispred gazda Perinog doma, ukaza se Medvednik go do pojasa. Jablanik se, takođe spremao za buđenje, mada još uvek u pidžami skrojenoj od jednog oblaka u trku.

Nenad pod utiscima bežećih oblaka dobaci:

-Šta sam rekao!? Beže oblaci, a pobeže i magla! A?

-Nemoj da govoriš ništa! Kad god pomeneš, opet se naoblači! Ćuti dok ne skuvamo kafu.

-Joj, kafa! Evo nas kod onog proplanka, sa klupom i stolom. Vadi džezvu!

Šta ću, izvadih džezvu, šoljice, tacnice i plavu  kuhinjsku krpu sa belim kockicama.

-A ratluk?

-Pu, majku mu! Zaboravih  kupiti! Možda će nam Tanja oprostiti!?Možeš li nekako na vrhu planine popiti kafu bez ratluka?

-Ne pijem kafu.

-A?

-Ne, nikad ne pijem kafu. Ne prija mi.

-E svašta! Čuj ne pije kafu!? Sa kim ja idem u planinu, kukala mi majka! Pa za koga smo ovaj pokretni restoran nosali ovolike kilometre!? Sad sam se iznervirao! Nenade, za mene duplu.

-Ništa vi ne brinite za mene. Ja imam svoju dozu Coca Cole. Ona me podigne.

-Coca Cola, veliš? O, munje i  gromovi i Sveti Ilija! Coca Cola, a!? Odoh da se bacim niz ovu liticu! U, jbt! Što je ovde strmo! Ne naginji se sine…

Dok je Nanad skuvao kafu, a mi raspravljali o prirodnim napitcima, Goran je već bio u ležećem položaju, podbočen rukom. Prepoznatljiv momenat ,kada polako propada u filozofsko razmišljanje.

-Šta ti kažeš na ovo, Gogi?

-Ja.

-I to što kažeš! Sad će kafica…

Tu se rano popodne ustrčalo oko nas, kao da smo mu u gostima. Sve pokazuje neke vrhove planina, kuće što vise okačene po strmim livadama, šume koje menjaju boju, kad lišće pomiluje sunce, pa stavlja prst na usta i pokazuje na uši. Slušajte!  Tu dole, ispod vas peva potok, dok se baca niz stenu praveći bučan slap. Slušamo. Opet malo ćutimo, jer Bog nam je dao dva uha i jedna usta. Da malo više ćutimo…i slušamo.

E, ako neko zna da pije kafu sa totalnim užitkom, to je Goran! Lepo čovek skinuo čizme i čarape i…

-Joj!! Obuvaj se!

-Što?

-Pa bune se ljubičice! Još treba i protesnu notu da upute! Mislim, lep ti je vez na vunenim čarapama, ne skidaj!

-Ćuti, izgleda sam fasovo više pari žuljeva!

-Zar ih kupuješ uvek u paru?

-Ne zaje..vaj! Ima li neko flaster?

Skočismo tražiti flastere, kao da je ranjenik! Valja ga dobro previti. Ko bi nosio 110 kila, 15 kilometara, kukavče!!

Posle kafe i raznih đakonija, stadoše se kovitlati zvuci i u stomaku. Ne bih baš da dremnem, ali bih onako…malo da blejnem. Bleeee…

Potrošismo brzo to rano popodne. Već tri sata! Auuuu! Valja nazad, a tabani se bune. Pa i kolena nešto škripe. Hm. Ništa od ležanja. Diž’ se vojsko!

Vraćamo se putem ka Savkovićima. Kraj puta pasu ovce, pod budnom pažnjom jednog krupnog retrivera i čobanice mlade. Mislim, relativno mlade. Za razliku od čobanice, pas je ljutito lajao na nas.

-Neće on ujesti, nego ga plaše štapovi.

Odmah Goran spusti štap pored sebe i prizva simpatičnog medu. Pade i jedno vrhunsko češkanje po glavi.

-Hajmo polako, dok ti nije počeo lizati žuljeve u znak zahvalnosti.

-Ne brini! Miris ga drži na odstojanju.

Ovce su pasle sočnu travu, apsolutno nezainteresovane našom pojavom. Uvređeno krenusmo dalje, bez pozdrava sa stvorenjima u vunenim džemperima. Samo se jednoj crnki ote jedno krkljavo:

-Beeee.

Put u ništa, u povratku je bio put u središte lepote. Otkriveni predeli su se hvalili brendiranim komadima odeće. Bukve, Borovi, Jele, Hrastovi, Breze…Proplanci i livade pune prosutog cveća.  Kod osnovne škole malo odmaramo. Iz kuće preko puta izlazi snajka i zove nas na kafu.

-Hvala! Tanja ne pije kafu.

Umesto kafe, malo se ispričasmo sa snajkom. U školskom dvorištu  su tri klinca šutirali loptu. Iz obližnje štale se čulo otegnuto –muuuu!

-Pa drugi put svratite na kafu.

-Ako Tanja ne bude sa nama, hoćemo! Doviđenja…

U sledećem zaseoku srećemo vitalnog dedu. Sve poskakuje kad hoda.

-Kako je, deda?

-Dobro je, dobro. Još malo.

-Što još malo? Koliko imaš godina?

-Dogodine punim osamdeset.

-Oho! Napunićeš ti devet banki, ako nastaviš tako!

-Ima li šta od malina?

-Bruka! Sve pobio grad! Jesi čuo na televiziji? U Ljuboviji pado veliki ko jaje! Ništa nije ostalo. Je.. ga! Šta ćeš!

-Ne daj se, deda! Biće bar šljiva, krompira, sira…

-Ako pobije i šljive, nema ni rakije! Je.. ga!

-Gluho bilo! Neće grad u šljive. Kako bez rakije!?

-Hajde, u zdravlju, deco.

-Čuvaj se, deda! Ima još dosta do devedesete…

Posle ovakvih susreta, uvek mi se nešto želudac uzjoguni. Prođe me  neka seta, ko da je kraj sveta…

Ostatak puta pređosmo zaneseni  prirodom, čistom i mirišljavom, kao tek okupanom bebom.

Debelo Brdo se raširilo na popodnevnom suncu. Noge otežale od puno koraka. Kolena škripe. Škripe i zubi od umora. I Citroen je malo škripao amortizerima, dok je Goran skoncentrisano sekao krivine govoreći:

-Ja, vide li ti ove lepote!?

-Ja…

Dopisnik iz Džepova Prirode:

Branislav Makljenović

-