Maglić u venama

6-8.07                                           

Munjevito zbrisasmo iz Beograda. Petak je veče, 22 sata. Svi su već spremni za vikend žurku. Ibarska magistrala se otvorila za lakšu vožnju. Poluprazan i polumračan put je domaćinski pokazao sve svoje dobre strane. Loše su ostale u mraku. Željkov mercedes je klizio ka Valjevu. U stvari, ne baš konstantno klizio, jer su ispred Valjeva iskopani pravi rovovi na jednoj dionici, pa je bilo malo drmusanja i procjeđenih psovki. Centar Valjeva je  vrlo živahan. I ovdje je žurka uveliko krenula. Skockani, mladi i raspoloženih osmjeha, valjevčani su okupirali šetališta.

Penjemo se preko Debelog brda, na stranu Bajine Bašte. Petak se već zabio u subotnji početak. Serpentine raznose zvuk škripavih guma. Evo je i Drina! Svjetluca u mraku, kao u igri skrivalice. Bajina Bašta je zaspala. Samo na benzinskoj pumpi, par sanjivih pogleda, dok marširamo grupno do WC-a. Bešike i prostate uredno funkcionišu. Put preko Tare za Kremna, malo slabije. Opet rovovi, spremni za krpljenje. I pored naprezanja da ostanem budan, glava počinje da propada ka grudima. Trzam se kao uboden iglama. Evo ga, Kaluđerske bare, pa Kremna, Mokra Gora. Na granici nikog osim graničara. Policajac pita:

-Dokle vi?

-Na Maglić. Planinari.

-A, planinari! Pa imate na Tjentištu rok festival, pa svratite.

-Naravno. Hvala! Zapjevaćemo i mi nešto na vrhu.

-Samo tiho, ima gore međeda.

-Pa, njemu ćemo pjevati na uvce...

-Onda, sa srećom.

Do Višegrada, skoro da nije bilo nijednog auta. Željko je potpisivao Mečku, novim gumama. Andrić grad se šepurio noćnom odeždom, koja mu je vrlo dobro stajala. Dva tipa su se ljuljuškala u hodu, hvatajući polupijani zalet ka kućama. Ispod ćuprije, Drina je ponovo  svjetlucala odrazom noćnih svjetiljki. Usput je mokro  dodirivala mjesta poput: Međeđe, Ustiprače, Goražda, Foče. Dodir noći je stvarao osjećaj praznine.

Iz polusna upadosmo u Tjentište kao fantomi mraka. Svitanje je tek nagovještavalo svoj silazak sa nebesa. Jedva potrefismo odvajanje za Prijevor. Ulazimo u NP Sutjeska kao u do pola ispričanu priču. Ovde je put pravljen rupama, sa pomalo asfalta. Već prema Dragoš sedlu je malo bolje. Nema asfalta, samo makadam i blato.

Vožnja kroz šumski tunel, stvara osjećaj da si stigao na kraj svijeta. Ali ima još malo, eto samo tu, iza ove ili one sledeće krivine. U tom se pojavi proširenje na Dragoš sedlu, sa svim putokazima, koji su provirivali iz magle. Jutro samo što nije. I ova grupa planinara, okupljenih osam, samo što nije...Zaspala.

Uskačem u komade opreme, zijevajući kao majmun iz porodice lijenjivaca. I ostali su u tom fazonu par minuta. Ostavljamo Željka da napokon ovjeri zadnje sjedište i zasluženo odspava. Spustismo se do vidikovca Bešikta. Ulazimo u šumu kao u crkvu, lagano sa pobožnim pogledom na prizore koji se pomaljaju iz magle. A skrivala je svašta! Sa samog vrha se čuo huk vodopada, čiji pad  vidjesmo kao tanku traku. Tjentište i dolina heroja su obučeni u sivi kostim gustog tkanja. Gledasmo maglu kako se kao ogromni pauk kreće u svim pravcima, čas se podižući ka vrhovima, čas se kidajući u komade, u čijim se prazninama pomaljalo jutro, mokro i modro. Stajasmo neko vrijeme u potpunoj tišini, sluteći da se u ovakvom ambijentu, nekad davno stvarao svijet, ali bez prisustva ljudskog roda.

Obrisi donjih dijelova Maglića, Volujaka i Zelengore su se pomaljali vrlo stidljivo, samo do koljena. Sve ono gorostasno napao je onaj pauk, svim raspoloživim snagama. Valjda će nam se Maglić bar malo raskopčati...

Izađosmo nekako na put, kao omađijani. Stakla na kombiju zamagljena. Željko je našao put u nirvanu.

Mi potražismo put kroz prašumu Perućicu. Jedna staza je vodila do one trake od vodopada Skakavac. Staza duboko ukopana u prašumski milje. Pera Djetlić povremeno remeti nestvarnu tišinu, udarajući ritmično kljunom u stablo jele, gore negdje pod nebesima. Tek tada shvatismo da sve što treba reći, dovoljno je  i šapatom. Miris mokrog lišća titrao je oko nosa. Svi se složismo da valja ići do samog vodopada. Posle nekog vremena, potrefismo odvajanje, čija staza se na nekoliko mjesta gubila, pa iznicala na neočekivanom. Već kad se približismo visokoj stijeni, začu se i potmuli huk. Strmoglavo spuštanje klizavim putićem je na momente isključivalo svaki vid romantike. Hvatao sam se i rukama i nogama za grane i tanka stabla, proklizavajući duboko, dole gdje kao da nema dna...

Grandiozni proizvod prirode se obrušavao sa stijene visoke 75 metara! Nečuven huk, tutnjava i lelek! Sve to uz pražnjenje vodenog topa, koji je posipao sve oko sebe, kao priličan pljusak. Poslednji dio staze kroz lišće „slonovih ušiju“, završio se epicentrom vodenog pada. Pokidano stijenje i zaobljeno kamenje je govorilo o silini padajuće stihije. Imali smo sreću, jer takav prizor je proizvod žestokih kiša u nekoliko poslednjih dana. Tako je to kad uplatiš za dobro vrijeme, preko info stana! I to do 20-og u mjesecu. Nema da omane vodopad...

Od silne buke niko nije ni pokušao da izusti ni riječ. Aleksandar i Petar su igrali pantomime. Goran i Nataša su ubrzano fotkali. Na oči i uši gomilala se otežala ljepota. Mali čovjek je stajao opčinjen velikom predstavom prirode. Na tren je mali čovjek osjetio koliko je mali...

Popeti se istom stazom natrag je bio priličan poduhvat. Opet kao onaj četveronožni frend, grleći sve za šta se možeš uhvatiti i pridržati, nekako izbauljasmo do lijepe zaravni. Vlaga u vazduhu, kapi sa lišća i znoj ljudskog tijela, pomiješali se u jednu dozu preobilnu za jadna pluća. Dobar odmor je to ,donekle otklonio. Ostatak prepješačismo u blago čavrljajućem tonu. Na izvoru voda dobija svoj pitomi oblik. Umivanjem i naša lica izgubiše malo od divljeg...

I Željkovo lice je prilično sinulo, posle nekoliko sati sna. Valja nama do Prijevora. Usput sretosmo parkirane glomazne mašine. Izgleda da je bilo poravke puta. Kakav li je bio ranije!? Na zaravan samog Prijevora, napokon izađosmo iza podneva. Sa obje strane puta male naseobine šatora, raznih drečavih boja. Kao cvjetovi, vire iz polegle trave. Magla se podigla Magliću čak do pupka. Šta li nas čeka do gore?

Blaga zaravan ispod puta je obećavala malo udobnosti za naše naselje. Četiri šatora začas dobiše originalnu formu, sa ulazima okrenutim jedan ka drugom. Planinarsko pleme je na okupu. Bez ratničkih boja. Samo rumenih obraza od vjetrovite svježine. Crvena polako uzima primat. Da sve bude dobrog ugođaja, zapalismo i vatru. Vlažna drva nekako planuše, dajući dimu poseban miris. Falilo nam je malo muzike. Nije dugo potrajalo, a kiša krenu da dobuje u ritmu tam tama. Žurka je počela...

Od pet popodne pa do pet  ujutru, trajala je žurka, a za muziku su se pobrinuli DJ Vjetar i DJ Kiša. Ušuškani u platnenim kućicama, pitali smo se šta nam donosi jutro. Zaspao sam prvi put u 8 sati. Probudio se u ponoć. Koncert je trajao nesmanjenom žestinom. Vjetar je u naletima naduvao šator, prijeteći da ga katapultira. Osjetih potočić ispod nogu. Vreća mokra od koljena do dna. Mokra i jakna pod glavom. Stavih suvu majicu preko, promeškoljih se i ponovo zaspah. U dva sata opet mokro buđenje. Kapi padaju na čelo. Odmakoh se od platna. Upalih lampu da pregledam vodeni krevet.  Napolju se začu  ženski glas:

-Halo, jeste budni! Halo, jel me čujete!?

Pomislih: kome se se obraća u ovo doba? Vjerovatno je neko stigao novi, dok sam spavao.

-Halo, da li me čujete? Do you speak english?

E, jbg! Ipak mene izgleda pita!

-Čujem vas. Šta vam treba?

-Da li znate gdje su podigli šatore ljudi iz sivog kombija, koji su stigli sinoć oko 8 sati?

-Ne mogu vam pomoći. Nisam nikoga vidio. Tada sam već zaspao.

-Dobro, ništa! Hvala!

U dva ujutru se traže po šatorima? Osim kiše i vatrena vodica je tekla. Da li sam joj trebao i na engleskom odgovoriti? Hajd sad...

Sreća pa ponesoh dva peškira. Manji je bio dovoljan za odstranjivanje vode. Fenomenalna mentalna vježba. Gluvo doba, huči vjetar, gromulja kiša, a ti kupiš barice vode i cijediš kroz otvor. Taman kad isjediš, ulazi nova količina. Potpuno razbuđen, iskopah primus iz ranca, pa skuvah malo čaja. Na pakovanju je pisalo Kopaonički čaj.  Hm. Kopaonik na Magliću. Nije loše. Prepustih se duvanju u šolju i laganom pijuckanju. Oko tri, opet mi se prispavalo. Sklupčah se u ono malo suvog dijela šatora i utonuh u dremež. U 4 sata više nije bilo sumnje. Noć se povlači pred jutrom. Šta li ono donosi?

Otvorih rajfešlus na ulazu, vireći u mokru stvarnost. Noć se povlači sa trakama magle i kiše koja naglo posustade. Kako sad u wc!? Zatrapkah bos po ledenoj travi. Prva kabina je tamo gdje stigneš. Dva naleta pljuska se stopiše u jedan. Olakšanje je bilo samo zbog jednog. Začuše se glasovi iz drugih šatora. Kao da su svi čekali da neko drugi ustane umjesto njih...

-Jeli, bre! Kakve te ono žene bude u sred noći? Petar promoli glavu kroz otvor šatora, šeretski se smješeći.

-Ma ništa značajno. Malo smo vježbali engleski. Kažu da se najbolje pamti oko dva ujutru.

-E fino. Neka ste malo proćaskali. Hoćemo li krenuti u šest?

-Idemo što ranije. Samo da se spakujemo.

Ostatak ekipe četvoronoške izlazi iz svojih kućica, mjerkajući nebo. Magla i oblaci su obećavali lijep provod. Spakovah brzo svoje mokre stvari, zajedno sa iščašenim šatorom i potrpah u gepek. Željko je budan, kao da i on ide na vrh.

-Fanđo, hoćeš sa nama gore?

-Neka, hvala! Samo vi uživajte.

Krenusmo malo kasneći, sačekavši  Ostoju i Bobu, bračni par iz Brčkog . Ubrzo uđosmo na teritoriju Crne Gore i NP Piva. Staza ka Trnovačkom jezeru govori o ljepoti na svim jezicima svijeta. Polako se ukazivao i Volujak sa druge strane. Moćno i prkosno spušta svoje oštre grebene do pitomijih dolina.  Kroz jednu takvu nadiremo kao mala vojska. Posle sat ipo pješačenja, stižemo na ivicu Trnovačkog jezera. Modro i zeleno. Veličanstven prizor, od kojeg srce malo zastane i preskoči svoj uredan ritam. Tek podignuta magla se povlačila ka vrhovima, ostavljajući nas zatečene i blago otvorenih usta. Očekivao sam da se negdje odozgo, spusti Bog lično i pokaže prstom govoreći:

-Da. To sam davno stvarao i moram  neskromno priznati da nije ispalo tako loše?

Pogledah ka vrhu, ali niko ne izlazi iz oblaka. Sa desna strane začuh glas:

-Dobro vam jutro, planinari! A oklen ste?

-Mi smo svi iz onog sivog oblaka.

-Šaljivdžija, a? Sad će čika Miloš da vas razveseli. Jedan euro za ulaz u park. I dajte mi vaše podatke.

-U bre, Miloše! Odmah po novčaniku! Može li onda i neka kafa da se popije kod vas?

-Može, brate i rakija sa kafom, samo da vas utefterim.

Na maloj terasi ispred katuna, leže kafa, ko budali šamar. Šum potočića, koji se u blizini slivao u jezero, bio je najjači zvuk, dok se ponovo nije naš domaćin oglasio:

-A jadni ne bili, šta ćete jesti kad se vratite danas? Da vam Miloš spremi malo cicvare, a?

-Uf! Domaćine, pa iz tebe svevišnji progovara.

-Ćuti, jadan, ne huli! Koliko porcija, devet?

-Ma, zaokruži na deset. Neće se baciti. Vidimo se oko dva.

-Oko dva možda navrati moj pokojni ćaća, a vi nećete prije četiri.

-Ih četiri! Ma brzi smo mi.

-Jašta. Vidim. Na jeziku...

-Vidimo se onda popodne.

-Hajd, sa srećom.

Nekako nevoljko se pokrenusmo, cijepajući idiličnu sliku na nekoliko dijelova. Staza je vijugala kroz visoku travu, sa desne strane jezera. Naiđosmo i na dva mala jezera, koja su isijavala moćne nijanse zelene boje. Uspon kreće ulaskom u šumarak, a onda se sve podiže nebu pod oblake. Kradući visinu, zadihan i znojav, kradem i  neopisivi pogled u kojem se jezero polako pretvara u veliko modro srce. Stanem, duboko udahnem, gledam, ne vjerujem. Rođene oči su malo za tu ljepotu. Fali još nekoliko pari. Evo ih, pristižu...

Taman kad pomislih da noge otkazuju, a i pluća nešto jauču, iskobeljah se četveronoške do prijevoja, obilježenog putokazima. Odjednom, kao prosuti iz lavora punog magle, pojavi  se grupa visokogoraca, sa kacigama i penjačkom opremom. Vesela mladež, bez znakova umora. Samo smjehom rastjeruju oblake. Uputih uobičajeno pitanje najbližoj  djevojci:

-Koliko još ima do vrha?

-Zavisi. Ako idete polako, kao vi, onda oko dva sata.

-E, baš ti hvala!

Polako, a? Da  ovo čuju ostali! Ali, nema nikoga na vidiku. Nešto su se otegli. Ajd, polako...

Osjećam u plućima da je visina od 2000 m tu negdje. Grabim usku stazu, stavljam je pod đonove  mokrih cipela i ulazim u gustu maglu, začinjenu oblacima. Osim  disanja i lupanja srca, nikakav zvuk se ne čuje. Sve je kao prekriveno velikim bijelim ćebetom. Ušuškano, mekano i vanzemaljsko.

Na jednom mjestu, u blizini rascjepljene stijene, naiđoh na obilan životinjski izmet. Hm. Da nije onaj međed, što ga spomenu policajac? Možda me čeka na vrhu, sa pečatom? Odjednom nečiji glasovi iza stijene. Pojaviše se dva planinara, kao utvare. Pozdravih sa malim olakšanjem. Da je gore međed, sreo bi najprije njih dvojicu. Hrabro nastavih hodanje kroz ništavilo. Uostalom, i ako ga sretnem, neko će od nas dvojice stići na Miloševu cicvaru. Plaćeno je unaprijed.

Sa međedom i cicvarom u mislima, obreh se i na samom vrhu Maglića. Čak se i DJ Vjetar utišao,pa priđoh kamenom obilježju, skoro pobožno. Ova dionica nije tako teška. I to je to!? Mačiji kašalj...Mislim na veliku mačku. Recimo lavlji kašalj.

Iz metalne kutije izvadih pečat, dajući istoriji uspona sopstveni doprinos. 2386m. Aferim!

Raskomotih se, čekajući ostatak ekipe. Naslonjen na zidić, skinuh natopljene cipele i čarape. Sinuše smežurana stopala. Iscijedih čarape, obrisah noge i obuh suve, čiste. Kakav praznik! Tako u čarapama, kao pravi domaćin, dočekah dvojicu mladih planinara. Jedan je iz Tomislavgrada, drugi iz Makarske. Nose one ogromne rančeve sa šatorima, kao da su torbice! Eh, mladosti...

Napokon, stiže i moja ekipa. Sakupljeni oko zastave, načinismo par fotografija za uspomenu. Red je da se i malo odmore, pa stoga prilično smrznut, krenuh nazad sam, kako sam i došao. Aleksandar napomenu kroz osmjeh:

-Ostavi malo cicvare i za nas.

-Ne brini! Čika Miloš to čuva sa kuburom! Vidimo se dole...

Ista staza, ali sad naopačke, pa mi i misli nekako naopako. Probam da ne mislim ništa. Nije to tako teško. Poluprazna je. Jes đavola. Sve nešto repato i zubato. Stanem, odmahnem glavom par puta, kao goveče kad ga muhe spopadnu, pa se usredsedim samo na stazu. Vrag ga odnio, ako nisam izdržao čitav minut! Osladilo se to meni, pa od sreće zamalo ne zamukah. Srećom, sa ove strane nisam sreo nikoga. Kakav bi to bio prizor u sred maglom pokrivene planine. Čovjek sam na stazi, natovaren rancom, maše glavom kao Jimmy Page, ali bez gitare.

Hodajući dalje, tako  oborene glave i ne primjetih odmah da se magla naglo razilazi. Sve ono što se skrivalo po ćoškovima pogleda, nahrupi pred oči izazvavši oduševljenje u mojoj raščupanoj glavi. Volujak i Zelengora su cijepali odjeću istkanu od magle i pokazivali svoj torzo u najljepšem izdanju. Opet zastadoh, zablenuh. Kolika je dnevna doza  ljepote za obično čeljade? Mislim da ću se predozirati, jer ovo je sve već probuđeno i u venama, pa pristiže kap po kap, kao infuzija koja spašava život. Sve one skrivene stijene, udoline, odroni i  vrtače, obložene mirišljavom travom i rijetkim cvijećem, dolaze u vidokrug, strpljivo čekajući u redu, da oko može bar malo da sprovede do duše. Nadvijam se sa ukočenih litica na jezero, ovaj put i  tračkom sunca obasjanog. Sjedem, gledam, upijam. Ustanem, vratim se, sjedem, upijam. Sjedim i gledam. Sjedim...

Sa naporom odvojih nekako oči, jer tolika količina ljepote počinje da boli. Zato, ubacih noge u prvu brzinu, pa nepodmazanim koljenima dadoh oduška. Strmeknuh se nekako onom istom stazom , koja mi je dušu uzela pri usponu, bivajući sve bliže jezeru, koje je  sunce upravo šminkalo najkvalitetnijom šminkom, kao Moniku Beluči,  pred izlazak na crveni tepih u Kanu.

Pred katunom nije bilo Monike. Samo čika Miloš sa unukom. Pogleda me ispod oka i reče:

-U dva, a? Rekoh li ja, nećete vi prije četiri. Eto ti stiže prvi, a njih još nema na vidiku. Sve ja to gledam kroz dvogled. Ama, neće oni ni do pet! Čuš šta ti rečem!?

-Jest vala! U pravu si bio! A da meni sipaš malo cicvare?

-A, bogomi nema od tog ništa! Jok, dok se svi ne skupite. Pa da se ohladi!

-Može onda jedna kafica?

-E to može. Jeli, a hoćeš i jednu rakicu? Domaća, sa travkama. Nu, viđi! Sve trave oko jezera.

-Hvala ti, samo ću kaficu. Onaku kao jutros. Znaš joj ti nešto...

Čekajući da kafa dobije jutrošnji oblik, prepustih se udobnoj stolici. Popodne je bivalo živahnije od jutra. Nekoliko ekipa je šetalo oko jezera. Milošev konj, bjelko je nezainteresovano pasao obilnu travu, goneći dosadne mušice, kitnjastim repom. Nad površinom vode se nadnijelo kasno popodne. I sam se nadnijeh nad  šoljom mirišljave kafe. Šta poželjeti još? Malo cicvare...

-Eno ih, silaze ozgo! Ma rekoh ti ja, jadan, neće oni do pet! Kakva crna dva sata! Znam ja!

I baš negdje oko pet siđoše ostali, pogledajući prema astalu. Ostoja zovnu:

-O Miloše! Jel gotova cicvara?

-A nema ništa od cicvare! Rekli ste da bude gotova u dva, a sad je pet. Rekoh li ja da nećete stići prije! Znam ja kolko treba! Ajde sad, hoćete kafu, rakiju, pivo? Bogami, ko da ste iz gladi pobjegli! Daj cicvaru, pa daj civaru! Kud je pomenuh jutros...

-Može kafa i rakija. Može i pivo. Sve može, moj Miloše.

-E tako vas volim.  Hajd polako...Sad će kafa.

Ispoštovasmo sve po redu. Umorne noge su se pružale daleko ispod stola. Oči se povremeno podizale prema vrhovima, koje je ponovo napadala magla. Vrijeme je i da se nešto pojede. Na primjer-cicvara. Miloš napokon doviknu:

-Ajte gore za sto. Sve je spremno.

A na stolu uredno upakovana porcija sa cicvarom, posuda puna kajmaka i sira i veliki hljeb, pečen pod sačom. E da! I krompiri. Prosto pogibija. Napokon je i stomak dobio svojih pet minuta. Čulo se samo mljackanje. Slast se prelivala u sva čula. Biće i za vozača. Valja ga odobrovoljiti, jer poprilično kasnimo. Malo ubrzasmo proceduru halapljivosti i spremni za pokret, pozdravismo domaćina:

-Miloše, kako da ti se zahvalimo za ovu gozbu?

-Šta da mi zahvaljute!? Još 13 evra da doplatite za ručak! Kafu i rakiju kuća časti.

-A, pa naravno! Evo ostatak i ostaj nam u zdravlju!

-Ja, ja. Hajte vi polako...Zdravi bili!

Ostavismo domaćina da čuva Trnovačko jezero od ljudske nemarnosti, puštajući noge da klimataju po kamenju nekadašnjeg riječnog korita. Malo dole, pa puno gore i pomalo po ravnom, sve do Prijevora, koji nas dočeka ponovo ljutito i namrgođenih oblaka. Kao da smo mu nešto skrivili. Željko nervozno šetka ispred kombija. Cicvara je malo ublažila napetost. Na brzinu pakujemo šatore i opremu. Pozdravljamo nove poznanike, Bobu i Ostoju, bez kojih doživljaj ne bi bio potpun. Neki Belgijanci nam mašu, okupljeni oko  svog džipa sa  izbušenim gumama.

Prijevor ostavljamo onakvog kakvog smo i zatekli. Natmuren, zamišljen i sam sebi dovoljan. Maglić se prekrio dodatnom količinom oblaka i magle, ostavljajući nam nenapisan poziv, da dođemo ponovo. Možda ga zateknemo kako oštrim vrhovima češka plava nebesa, osluškujući Milošev glas  kako burgija sa jezera:

- Kakva crna dva sata!? Neće oni ni do pet!  Znam ja...

Dopisnik iz Džepova Prirode:

Branislav Makljenović

Glasovi sa Bobije

Ovog proleća sve su subote ranjene. Kako se probudim, zatvorenih očiju već znam da pada kiša, da je sivo i da se magla privija uz stvari , kao neka ogromna neman, bez kraja i početka. Napregnem se pa dignem jedan kapak, misleći-varam se, ali siva neminovnost se lepi po staklu: „Ćao! Stigla sam. Doooođiii“...Onda brzo zaklopim i to jedno progledano oko. Čuj-stigla sam! Đavo te stizao! Moram opet da se preganjam sa tobom po planini! Uf! Kad ti jednom dođem tamo i napravim rupe  usisivačem.  Pa neka ti Veliki Krojač krpi tu tvoju sivo belu odoru! Uf, uf!

Trznuh se odjednom, kao da sam zaspao. Pogledam ostale, svi ćute. Goran se pridržava za volan i skoncentrisano izbegava svaku treću rupu na putu. Tanja zagleda nokte. Može taj sloj laka malo bolje da se navuče! Nenad bode očima jednu kap vode što klizi niz staklo.

-Halo! Ima li koga u autu!? Jeste da je subota, ali nisu danas zadušnice!

-Dakle, ubi ovo  vreme! Baš se prisećam da li sam preplatio Info stan. Možda su oni nahajcali grejanje na kraju sezone, pa ova kiša piči li-piči!

-Ajde bre, šta ste se skupili ko „splandovane“ ovčice! Pusti neku muziku.

-E, da! Muzika! Jbt, vidim nešto debelo fali.

-Ide stvar iz prve lige: „zelena si rijeka bila“ . Zdravko Čolić, godina 1756...Može?

-Nemoj, majke ti. Neka kiše i magle. To je meni pravo dobro...

Zbog žustre rasprave o muzičkim klasicima i njihovom uticaju na varenje tek pojedene pite „zeljanice“, za malo da profuramo Debelo Brdo. Toliko se skupilo pod vetrom i kišom da se pre može nazvati Anoreksičnim Brdom. Onih par kuća na ćošku sela, kao da je okruženo barikadama. Samo dimnjak odaje tragove života.

-Pa da. Vi se lepo grejete, gledate jutarnji program Roze TV i pijuckate kaficu uz malo, bože oprosti, slaninice od prošlog poseka. A mi!? Šta ćemo mi, jadni i sami u planini! Da pešačimo do Bobije i natrag, skoro 30 kilometara? Ma daj! Pa vi niste čisti!

Nekako se iskobeljasmo napolje iz toplog Citroena. Goran se zabezeknu:

-Jadi moji, što je zima!

Tanja stidljivo priupita:

-A gde ćemo sada?

-Pa, do Bobije i nazad. Rekoh li vam. Nema ni 30 kilometara.

Goran me mrko pogleda:

-Jadi moji, budale!

Nenad je već spreman i poskakuje:

-Hoćemo li na tu Bobiju, bre!?

Zatrpani rančevima i  kabanicama, bez kucanja otvorismo vrata sivila. Na raskrsnici jedva vidljiv putokaz-Bobija levo, Jablanik pravo. Idemo levo. Moglo je komotno da piše:

-Welcome to nothing…

Početna hladnoća se predavala, dok su koraci brojali kilometre. Uspavanost i mrzovolja nestadoše u isparenjima. Pojaviše se i osmesi. Kao stjuardese pri poletanju  aviona:

-Iznad vaših glava je pretinac sa maskama za kiseonik. U slučaju nužde, otvorite pretinac, stavite masku na usta i dišite duboko!

Naš avion je već leteo visoko! Disali smo punim plućima, poskidali kabanice i…raširili krila. Bobija se stidljivo pomaljala iz procepa koje je jedan kočoperni sunčev zrak probio u oblacima. Vetar je pojačavao svoju pesmu, usaglašavajući tonalitet sa  ptičijim horovima.  Hodajući  izlokanim makadamskim putem, posmatrali smo igru prirode. Gospodo, samo za vas, danas, čuveni krotitelj vetar, kroti raspomamljenu maglu, šibajući je korbačima dugačkim sedam milja.

Zaseoke skoro i ne videsmo. Vezani psi su začuđeno lajali na  nas. Selo Savkovica se pohvali prvim asfaltom. Jedan stanovnik nas pozdravi, doduše mjaukanjem, ali koga briga!? Priđe malo, pa se poče valjati i izvoditi karafeke, kao da je i on u cirkusu. Priupitah ga:

-Macane, kako ide? Može li se preživeti? Ima li miševa? Nekih zgodnih maca?

Nekako setno odmahnu repom, okrenu se i zausti samo jedno otegnuto:

-Mjaaaau.

Vidim, nije mu do priče sa nepoznatim prolaznicima, a ne nudimo ga nikakvom hranom. Zainteresovanost mu u trenu zgasnu. Doduše, nismo mnogo više pažnje izazvali ni kod dve gospođe krmače i jedne gđice  koze. Samo su nas odmerili uz kulturan pozdrav: grok, grok i mekeke, što je sjajan rezultat, uzimajući obzir vremenske prilike i činjenicu da se prvi put u životu srećemo.

I dalje se odvijao prikaz kroćenja oblaka i magle. Vetar je dobio pojačanje. Sunce je odlučilo da pošalje svoje elitne jedinice! Za čas krenuše projektili ka prepadnutim vrhovima Bobije. Izrešetani oblaci su se ubrzano povlačili ka nebesima. Ostatke magle je terao vetar skroz do kanjona reke Ljuboviđe. Kako izađosmo na prvi vidikovac, ispred gazda Perinog doma, ukaza se Medvednik go do pojasa. Jablanik se, takođe spremao za buđenje, mada još uvek u pidžami skrojenoj od jednog oblaka u trku.

Nenad pod utiscima bežećih oblaka dobaci:

-Šta sam rekao!? Beže oblaci, a pobeže i magla! A?

-Nemoj da govoriš ništa! Kad god pomeneš, opet se naoblači! Ćuti dok ne skuvamo kafu.

-Joj, kafa! Evo nas kod onog proplanka, sa klupom i stolom. Vadi džezvu!

Šta ću, izvadih džezvu, šoljice, tacnice i plavu  kuhinjsku krpu sa belim kockicama.

-A ratluk?

-Pu, majku mu! Zaboravih  kupiti! Možda će nam Tanja oprostiti!?Možeš li nekako na vrhu planine popiti kafu bez ratluka?

-Ne pijem kafu.

-A?

-Ne, nikad ne pijem kafu. Ne prija mi.

-E svašta! Čuj ne pije kafu!? Sa kim ja idem u planinu, kukala mi majka! Pa za koga smo ovaj pokretni restoran nosali ovolike kilometre!? Sad sam se iznervirao! Nenade, za mene duplu.

-Ništa vi ne brinite za mene. Ja imam svoju dozu Coca Cole. Ona me podigne.

-Coca Cola, veliš? O, munje i  gromovi i Sveti Ilija! Coca Cola, a!? Odoh da se bacim niz ovu liticu! U, jbt! Što je ovde strmo! Ne naginji se sine…

Dok je Nanad skuvao kafu, a mi raspravljali o prirodnim napitcima, Goran je već bio u ležećem položaju, podbočen rukom. Prepoznatljiv momenat ,kada polako propada u filozofsko razmišljanje.

-Šta ti kažeš na ovo, Gogi?

-Ja.

-I to što kažeš! Sad će kafica…

Tu se rano popodne ustrčalo oko nas, kao da smo mu u gostima. Sve pokazuje neke vrhove planina, kuće što vise okačene po strmim livadama, šume koje menjaju boju, kad lišće pomiluje sunce, pa stavlja prst na usta i pokazuje na uši. Slušajte!  Tu dole, ispod vas peva potok, dok se baca niz stenu praveći bučan slap. Slušamo. Opet malo ćutimo, jer Bog nam je dao dva uha i jedna usta. Da malo više ćutimo…i slušamo.

E, ako neko zna da pije kafu sa totalnim užitkom, to je Goran! Lepo čovek skinuo čizme i čarape i…

-Joj!! Obuvaj se!

-Što?

-Pa bune se ljubičice! Još treba i protesnu notu da upute! Mislim, lep ti je vez na vunenim čarapama, ne skidaj!

-Ćuti, izgleda sam fasovo više pari žuljeva!

-Zar ih kupuješ uvek u paru?

-Ne zaje..vaj! Ima li neko flaster?

Skočismo tražiti flastere, kao da je ranjenik! Valja ga dobro previti. Ko bi nosio 110 kila, 15 kilometara, kukavče!!

Posle kafe i raznih đakonija, stadoše se kovitlati zvuci i u stomaku. Ne bih baš da dremnem, ali bih onako…malo da blejnem. Bleeee…

Potrošismo brzo to rano popodne. Već tri sata! Auuuu! Valja nazad, a tabani se bune. Pa i kolena nešto škripe. Hm. Ništa od ležanja. Diž’ se vojsko!

Vraćamo se putem ka Savkovićima. Kraj puta pasu ovce, pod budnom pažnjom jednog krupnog retrivera i čobanice mlade. Mislim, relativno mlade. Za razliku od čobanice, pas je ljutito lajao na nas.

-Neće on ujesti, nego ga plaše štapovi.

Odmah Goran spusti štap pored sebe i prizva simpatičnog medu. Pade i jedno vrhunsko češkanje po glavi.

-Hajmo polako, dok ti nije počeo lizati žuljeve u znak zahvalnosti.

-Ne brini! Miris ga drži na odstojanju.

Ovce su pasle sočnu travu, apsolutno nezainteresovane našom pojavom. Uvređeno krenusmo dalje, bez pozdrava sa stvorenjima u vunenim džemperima. Samo se jednoj crnki ote jedno krkljavo:

-Beeee.

Put u ništa, u povratku je bio put u središte lepote. Otkriveni predeli su se hvalili brendiranim komadima odeće. Bukve, Borovi, Jele, Hrastovi, Breze…Proplanci i livade pune prosutog cveća.  Kod osnovne škole malo odmaramo. Iz kuće preko puta izlazi snajka i zove nas na kafu.

-Hvala! Tanja ne pije kafu.

Umesto kafe, malo se ispričasmo sa snajkom. U školskom dvorištu  su tri klinca šutirali loptu. Iz obližnje štale se čulo otegnuto –muuuu!

-Pa drugi put svratite na kafu.

-Ako Tanja ne bude sa nama, hoćemo! Doviđenja…

U sledećem zaseoku srećemo vitalnog dedu. Sve poskakuje kad hoda.

-Kako je, deda?

-Dobro je, dobro. Još malo.

-Što još malo? Koliko imaš godina?

-Dogodine punim osamdeset.

-Oho! Napunićeš ti devet banki, ako nastaviš tako!

-Ima li šta od malina?

-Bruka! Sve pobio grad! Jesi čuo na televiziji? U Ljuboviji pado veliki ko jaje! Ništa nije ostalo. Je.. ga! Šta ćeš!

-Ne daj se, deda! Biće bar šljiva, krompira, sira…

-Ako pobije i šljive, nema ni rakije! Je.. ga!

-Gluho bilo! Neće grad u šljive. Kako bez rakije!?

-Hajde, u zdravlju, deco.

-Čuvaj se, deda! Ima još dosta do devedesete…

Posle ovakvih susreta, uvek mi se nešto želudac uzjoguni. Prođe me  neka seta, ko da je kraj sveta…

Ostatak puta pređosmo zaneseni  prirodom, čistom i mirišljavom, kao tek okupanom bebom.

Debelo Brdo se raširilo na popodnevnom suncu. Noge otežale od puno koraka. Kolena škripe. Škripe i zubi od umora. I Citroen je malo škripao amortizerima, dok je Goran skoncentrisano sekao krivine govoreći:

-Ja, vide li ti ove lepote!?

-Ja…

Dopisnik iz Džepova Prirode:

Branislav Makljenović

-

Razigrani Povlen

Istrgnuta iz mračnog okrilja umornog petka, subota živahno potrča uz planinu. Već odavno naviklo na nagle nalete magle, selo Debelo brdo se samo malo skupilo, nišaneći dimnjacima u siva nebesa. Ovce zablejaše iz obora, strižući ušima i prikačenim žutim naušnicama. Dremljivi planinari izađoše iz minibusa, žmirkajući krmeljivim kapcima. Parkirane mašine za popravku puteva, kvare lepotu ušuškanog sela. Malo problejah sa ovcama par pametnih blejki. Utom je i ekipa spremna za polazak.

Kroz selo uobičajena priča. Kao da je policijski čas. Osim ovaca, sretosmo samo jednu ženu. Već razbuđeni hladnom dobrodošlicom sa Povlena, brzo napravismo priličnu graju

.

-A,  jel se vidi planinarski dom?

-A, koliko ima do doma?

-A, koliko kilometara pešačimo?

Sijaset pitanja pucaju  rafalnom paljbom. Htedoh po inerciji, u zaklon. Nema vrdanja.

-Evo tu, još malo. Pola sata do doma. Tu pijemo domaćinsku kafu, pa polako na uspon.

-Kafica!? To nam treba! Jeees!

Hm! Ta magična reč-kafa. Lepo se zagrejasmo ta dva kilometra do doma. Mlađahna Andrea je već pokazivala znake viška energije. Svojih 14 godina nosi u rancu kao teret od perja. Pojavi se i maglom poprskan planinarski  dom . Smestio se  na samom rubu planine, pa kao kvočka, oprezno gleda na put, ne bi li na vreme spazio nekog uljeza.

Uljegosmo u trpezariju, taman da izgazimo pločice poda, koje je domaćin Mirko upravo izglancao.

-Dobro jutro! Nema veze! Uđite slobodno! To ja onako, malo da osvežim. Dolaze kasnije i neka deca, pa da je čisto.

-Dobro jutro domaćine! Skuvaj nam kafe i čaja, pa nek ide život!

-Biće brzo! Ima vrele vode.

-Priča se da praviš odličnu kafu!?

-Ko priča?

-Žene po Beogradu pričaju. Kažu, Mirko kad je zakuva, može mačka šapama da pregazi preko pene, a da ne potone!?

-Ma pusti, bogati, žene svašta pričaju.

Vidno užurban i ne baš raspoložen za zezanje, rastrča se domaćin po kuhinji. Stigoše kafe i čajevi. Toplina klizi po stolovima i u očima, dok magla po prozorima  veze  zavese belim koncima. Iz šporeta dopiru zvuci razigrane vatre. U ogromnom loncu se nešto krčka za ručak. Pasulj!? Uf!

Popih kafu, mada je pena bila slabašna i verujem da bi se mačka dobro okupala, da je kojim slučajem morala preći preko šoljice. Uostalom, nijedne mačke nije bilo u blizini...

Svih petnaest, vrlo raspoloženih gradskih lica, zagleda se u početak staze.

-Šta! Ovuda?

-Da. Nema tu ni pola sata uspona do vrha Veliki Povlen.

-Au! Što ne odosmo prvo na Mali?

-Zato što je Mali  Veliki!

-Kako sad to?

-Mali Povlen je viši od Velikog.

-E svašta! Hajde, kad baš insistiraš.

Uskom i strmom stazom je odzvanjao smeh i po neko pitanje. Neki su na planinarenju po prvi put. Među njima i Ljilja.

-Ovo je preteško za mene! Idite vi, ja ću se polako vratiti.

-A ne! Nema vraćanja. Lagano, pa pauza, pa opet tako i eto vas na vrhu...

Posle nekoliko pokušaja odustajanja, zakorači Ljilja na Veliki Povlen, sva rumena i zaduvana. Prvo planinarenje, pa odmah vrh preko hiljadu metara! Ivana , Ljilja i Jelena, tri musketarke proizvedoh čarobnim planinarskim štapom u viteški red- Džepovi Prirode.  Aleluja!

Kao da se nameračila baš na nas, magla ne odustaje sa bacanjem svojih pokrivki. Greben prema Srednjem Povlenu je u momentu bio ravna siva površina. Odjednom nam pristiže vetar u pomoć i otera deo napadača, hladnom snagom. Dokopasmo se šume. Zazeleniše se prvi izdanci divljeg luka. Boje dodaju visibabe  i jagorčevina. Šumska izložba je otvorena.

Samo što izađosmo iz šume na dugačku livadu, preko nje protrča srna. Nisam je još ni ispratio pogledom, kad odskakutaše još dve! Zablistaše oči onih koji su ih primetili. Makar na kratko, ovakav susret je uvek dragocen.  Andrea samo što ne odskakuta za srnama. Mama Anastasia nije baš odobravala skakutanje.

-Andrea, dete! Polako bre! Ne idi tamo na ivicu...

-Da, mama!

Uz još jedno ubeđivanje sa Ljiljom, popesmo se i na Srednji Povlen. Tu se već naslućivala borba magle, oblaka i sunca, koje izgledalo kao bela lopta, okačena na parče neba, iznad planine. Osim lišća i trave, zašuštaše i kese iz rančeva. Slatki zalogaji nadiru.

Vetar dopušta samo kratke pauze. Dovoljno za dopunu energije. Još jedan napušten zaseok. Još nekoliko kuća što nas samotno gledaju zamandaljenim prozorima. Još torova bez ovaca, kokošinjaca bez kokoški, kućica bez pasa. Imanja nisu potpuno zamrla. Dolazi neko preko leta. Da poradi šta se može. A sve manje i to malo ima ko...

Na idilične livade, krunisane crkvicom, stigosmo iza podneva. Sunce je već probilo odbrambene redove. Magla se povlači u krpama. Sjajne trake zraka zabada nam  pod obrve. Mali Povlen nas posmatra, pomalo sa visine.

-Šta je bilo, a? Umorili se? A ja pomislih, eto vas kod mene...

Hoće svi gore, ne brini! Jedino Ljilja ni da čuje.

-A, nećete me više nagovoriti! Ostajem ovde i uživam. Vi idite i na Everst, samo se vratite za sat, dva.

-Ok. Tu vam je crkva, livada, ptice...Možete otpevati par tropara, dok se mi vratimo.

-Šta da otpevam?

-Ništa, ništa! Može nešto od Čole...

Ostade Ljilja da pevuši, a mi se zabismo na još zaleđenu stazu ka vrhu. Kratko ali slatko! Sve vreme čujem nečije gunđanje, ali i smeh. Dobro je.

Na vrhu kameno obeležje i stolica. Svi se ugodno smestiše po stenovitim stolicama, a Goran, sasvim prirodno, sede u tu jednu, drvenu. I nešto se ubrzo zamisli. Bar je tako izgledao.

-Evo me ka Njegoš! Sjedim i razmišljam.

-Samo ti sedi. Ne zamaraj se razmišljanjem-dobaci Nenad.

-Da znaš! Evo, odmah me nešto glava presječe...

Sa horizonta nas merkaju čupavi vrhovi Maljena, Zlatibora, Gvozdačkih stena, Tare...

Ispred mene je  Predrag merkao Jelenu. I poljubio je! Pa to je strašno...

Uhvaćeni raljama  ranog popodneva, krezubo sunce nas je žvakalo oteklim desnima. Na tren, jedini zvuk koji se čuo, je bio odjek Goranovih misli:

-Đe si do sad bio, magarče jedan! Vidi ove ljepote...

Uredno, sva razmišljanja  pokupismo  nazad u rančeve. Silazak do podnožija je bio brz i bravurozan. Proklizavalo se sa odličnim ocenama za umetnički dojam. Milka Babović bi to pozdravila frenetičnim aplauzom. Zbilja, ko sada prenosi umetničko klizanje?

Ljilja je još kod crkve. Nije je oteo nepoznati Povlenski vitez. Nije se ni zamonašila. Eh! A taman sam očekivao neki romantičan zaplet.

-A, jel idemo istim putem nazad?

-Taman posla! Samo putem kojim se retko ide...

Takav jedan nas dovede do izvora rečice Cetine. Mada kaptiran, ostalo je dovoljno da kroz cevi iz betona teče ledena, lekovita tečnost. Oko izvora domaćinska atmosfera. Odbačene kese, flaše, limenke, kutije od cigareta. Između kesa porastao sremuš. Zdravlje iz đubreta...

Grabimo dalje. Uskoro nailazimo na prave plantaže divljeg luka. Cela šuma se zeleni. Tu je sve čisto, netaknuto. Beremo malo dalje od staze. Da se nije, bože oprosti, neki planinar slabe bešike popiškio. Onda na steni, malo iznad šumice, spazih kapu šajkaču. Nešto mi se mreška pred očima! Ne! Kapa se pomeri. Da li ovaj sremuš udara ko list koke!? Ne. Ustade neki deda, skupa sa šajkačom i kesom u ruci.

-Eheeej! Gde ste omladino! Kako ide?

-O, domaćine! Sretan rad!

-Ma, j... ga! Hvala! Evo, pomalo...

-Malo sremuša za čorbu?

-Jes malo, j... ga! Pita, čorba, j.... li ga! Nek se nađe.

-Da, da. Neka ga ima. A kako se ono beše zoveš, deda?

-Ko? Ja? J.... li ga, Stanko.

-E, gazda Stanko, živ bio! Zbogom!

-Zbogom omladino! U zdravlju se možda  opet vidimo, j.... li ga!

Ostade čiča u šumi, puneći kesu zelenim listovima. Nama je ostalo još da se spustimo do Ploča. Savršena izložba stena, neobičnih oblika i sastava. Kao da su deca lepila kamenčiće. Ulaz u šumsku galeriju je bio slobodan. Cena ulaznice-bar jedan zadivljeni pogled.

Neko zapita:

-Koliko ima još do doma?

-J.... li ga! Oko pola sata.

U domu vreva! Mame i tate sa malom decom. Slavi se rođendan u prirodi! Svaka čast!

Dočeka nas još užurbaniji Mirko. Čovek  sve radi sam. Donosi porcije sa vrelim pasuljem. Oblačići pare lebde nad tanjirima. Domaći hleb, pečen u Smederevcu.  Za čas zavlada opšta radost za stolom. U stomaku vri od zadovoljstva. Jedan, dva, tri puta- sipam i mljackam. Braćo i sestre, izgibosmo!!!

Sreća pa je Željko dovezao minibus do doma . Preživelima posle bitke sa pasuljem, hlebom i kupus salatom, nije bilo nemoguće da se ukrcaju i zauzmu nenumerisana sedišta. Pri silasku niz planinu, razmotavao se taze  snimljeni film. Kadrovi maglovitih vrhova, livada posutih visibabama, dedama i šumama zelenih od sremuša, su se smenjivali na platnu pod očnim kapcima, koji su se lagano sklapali. Ispod slika nije bilo teksta. Samo jedno dugačko-Zzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzz...

-Željko, kad stižemo u Beograd?

-J.... li ga! Čim se završi film...

Dopisnik iz Džepova Prirode:

Branislav  Makljenović