Rudo

Ušunjam se kroz kanjon Lima,
Tiho, kao mačak, kad skakavce lovi.
Bilo da je ljeto ili snježna zima,
U Rudom, na trgu, dočekuju me snovi.

Bilo kad jutro krmeljivo sviće,
Ili se sumrak spušta sa Tmora.
Rudo zagrli cijelo moje biće,
I ljubi me u čelo,dok nestaje bora.

Dok umor kao prašinu, rukom skidam,
Pogled mi za tren uhapsi Varda.
Moćnoj planini širok osmjeh dam,
Čuva Rudom san,kao kraljevska garda.

Lim ubrzava, teče u spoj sa Drinom,
Dijeli i spaja ljude sa one i ove strane.

Maslinastom probija tirkiz,kao klinom,
Čim zastane, po njemu sunce plane.

Dok iz stijena raste kočoperni bor,
I po brdima svuda posipa iglice,
Resići su ovce splandovali u tor,
Večeras će zvijezde hvatati ko svice.

Čovjek je ovdje pognuta prilika,
Uvijek, kao da sa zemljom zbori.
Čovjek je ovdje nedaća slika,
Vatra je ugašena, odavno ne gori.

Ponekad stanem okom na Kraljevo brdo,
Onda lijevom rukom Tmor povučem,
U pravcu Varde, koja me grli ludo,
Dok bijesne talase Lima,nogama stučem.

Sebična jutra dočekujem na Oštrelju,
Danima hodam po Ravni, ispod Kozlovače.
Sanjam za razbojem jednu prelju,
I ljepoticu Brezu, s proljeća, kako plače.

Čovjek je ovdje usamljen i gladan,
Nježne riječi i osmjeha bistrog.
Ovdje je čovjek bio postradan,
Ovdje je oduvjek i Bog bio strog.

Volio bih još jednom, odozgo sa Vranje,
Pustiti pogled da se pod Vardom svija.
Volio bih u džep strpati svijetlo danje,
Dok me čupavim proplankom miluje Previja.

Volio bih napraviti još jedan krug,
Sa Gradine, iznad Lima, preko Sokolovića.
Ravancima, Bijelom brdu i Štrpcima vratiti dug,
Pa opet do Lima, koritom Uvca, do obronka Bića.

Sa Vitog graba, Paštan brda, Strmice,
Vjetar fijuče i piše neku sms poruku.
Letim, a skroz mi je ozareno  lice,
Zavijam vučiju pjesmu na uho jednom vuku.

Odoh sad da sa Jastrebom letim,
I gledam ispod, odavno stvoreno čudo.
Moj duh se kreće po kanjonima vrletnim,
Moj duh, još će da budi uspavano Rudo.

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović

Maglić u venama

6-8.07                                           

Munjevito zbrisasmo iz Beograda. Petak je veče, 22 sata. Svi su već spremni za vikend žurku. Ibarska magistrala se otvorila za lakšu vožnju. Poluprazan i polumračan put je domaćinski pokazao sve svoje dobre strane. Loše su ostale u mraku. Željkov mercedes je klizio ka Valjevu. U stvari, ne baš konstantno klizio, jer su ispred Valjeva iskopani pravi rovovi na jednoj dionici, pa je bilo malo drmusanja i procjeđenih psovki. Centar Valjeva je  vrlo živahan. I ovdje je žurka uveliko krenula. Skockani, mladi i raspoloženih osmjeha, valjevčani su okupirali šetališta.

Penjemo se preko Debelog brda, na stranu Bajine Bašte. Petak se već zabio u subotnji početak. Serpentine raznose zvuk škripavih guma. Evo je i Drina! Svjetluca u mraku, kao u igri skrivalice. Bajina Bašta je zaspala. Samo na benzinskoj pumpi, par sanjivih pogleda, dok marširamo grupno do WC-a. Bešike i prostate uredno funkcionišu. Put preko Tare za Kremna, malo slabije. Opet rovovi, spremni za krpljenje. I pored naprezanja da ostanem budan, glava počinje da propada ka grudima. Trzam se kao uboden iglama. Evo ga, Kaluđerske bare, pa Kremna, Mokra Gora. Na granici nikog osim graničara. Policajac pita:

-Dokle vi?

-Na Maglić. Planinari.

-A, planinari! Pa imate na Tjentištu rok festival, pa svratite.

-Naravno. Hvala! Zapjevaćemo i mi nešto na vrhu.

-Samo tiho, ima gore međeda.

-Pa, njemu ćemo pjevati na uvce...

-Onda, sa srećom.

Do Višegrada, skoro da nije bilo nijednog auta. Željko je potpisivao Mečku, novim gumama. Andrić grad se šepurio noćnom odeždom, koja mu je vrlo dobro stajala. Dva tipa su se ljuljuškala u hodu, hvatajući polupijani zalet ka kućama. Ispod ćuprije, Drina je ponovo  svjetlucala odrazom noćnih svjetiljki. Usput je mokro  dodirivala mjesta poput: Međeđe, Ustiprače, Goražda, Foče. Dodir noći je stvarao osjećaj praznine.

Iz polusna upadosmo u Tjentište kao fantomi mraka. Svitanje je tek nagovještavalo svoj silazak sa nebesa. Jedva potrefismo odvajanje za Prijevor. Ulazimo u NP Sutjeska kao u do pola ispričanu priču. Ovde je put pravljen rupama, sa pomalo asfalta. Već prema Dragoš sedlu je malo bolje. Nema asfalta, samo makadam i blato.

Vožnja kroz šumski tunel, stvara osjećaj da si stigao na kraj svijeta. Ali ima još malo, eto samo tu, iza ove ili one sledeće krivine. U tom se pojavi proširenje na Dragoš sedlu, sa svim putokazima, koji su provirivali iz magle. Jutro samo što nije. I ova grupa planinara, okupljenih osam, samo što nije...Zaspala.

Uskačem u komade opreme, zijevajući kao majmun iz porodice lijenjivaca. I ostali su u tom fazonu par minuta. Ostavljamo Željka da napokon ovjeri zadnje sjedište i zasluženo odspava. Spustismo se do vidikovca Bešikta. Ulazimo u šumu kao u crkvu, lagano sa pobožnim pogledom na prizore koji se pomaljaju iz magle. A skrivala je svašta! Sa samog vrha se čuo huk vodopada, čiji pad  vidjesmo kao tanku traku. Tjentište i dolina heroja su obučeni u sivi kostim gustog tkanja. Gledasmo maglu kako se kao ogromni pauk kreće u svim pravcima, čas se podižući ka vrhovima, čas se kidajući u komade, u čijim se prazninama pomaljalo jutro, mokro i modro. Stajasmo neko vrijeme u potpunoj tišini, sluteći da se u ovakvom ambijentu, nekad davno stvarao svijet, ali bez prisustva ljudskog roda.

Obrisi donjih dijelova Maglića, Volujaka i Zelengore su se pomaljali vrlo stidljivo, samo do koljena. Sve ono gorostasno napao je onaj pauk, svim raspoloživim snagama. Valjda će nam se Maglić bar malo raskopčati...

Izađosmo nekako na put, kao omađijani. Stakla na kombiju zamagljena. Željko je našao put u nirvanu.

Mi potražismo put kroz prašumu Perućicu. Jedna staza je vodila do one trake od vodopada Skakavac. Staza duboko ukopana u prašumski milje. Pera Djetlić povremeno remeti nestvarnu tišinu, udarajući ritmično kljunom u stablo jele, gore negdje pod nebesima. Tek tada shvatismo da sve što treba reći, dovoljno je  i šapatom. Miris mokrog lišća titrao je oko nosa. Svi se složismo da valja ići do samog vodopada. Posle nekog vremena, potrefismo odvajanje, čija staza se na nekoliko mjesta gubila, pa iznicala na neočekivanom. Već kad se približismo visokoj stijeni, začu se i potmuli huk. Strmoglavo spuštanje klizavim putićem je na momente isključivalo svaki vid romantike. Hvatao sam se i rukama i nogama za grane i tanka stabla, proklizavajući duboko, dole gdje kao da nema dna...

Grandiozni proizvod prirode se obrušavao sa stijene visoke 75 metara! Nečuven huk, tutnjava i lelek! Sve to uz pražnjenje vodenog topa, koji je posipao sve oko sebe, kao priličan pljusak. Poslednji dio staze kroz lišće „slonovih ušiju“, završio se epicentrom vodenog pada. Pokidano stijenje i zaobljeno kamenje je govorilo o silini padajuće stihije. Imali smo sreću, jer takav prizor je proizvod žestokih kiša u nekoliko poslednjih dana. Tako je to kad uplatiš za dobro vrijeme, preko info stana! I to do 20-og u mjesecu. Nema da omane vodopad...

Od silne buke niko nije ni pokušao da izusti ni riječ. Aleksandar i Petar su igrali pantomime. Goran i Nataša su ubrzano fotkali. Na oči i uši gomilala se otežala ljepota. Mali čovjek je stajao opčinjen velikom predstavom prirode. Na tren je mali čovjek osjetio koliko je mali...

Popeti se istom stazom natrag je bio priličan poduhvat. Opet kao onaj četveronožni frend, grleći sve za šta se možeš uhvatiti i pridržati, nekako izbauljasmo do lijepe zaravni. Vlaga u vazduhu, kapi sa lišća i znoj ljudskog tijela, pomiješali se u jednu dozu preobilnu za jadna pluća. Dobar odmor je to ,donekle otklonio. Ostatak prepješačismo u blago čavrljajućem tonu. Na izvoru voda dobija svoj pitomi oblik. Umivanjem i naša lica izgubiše malo od divljeg...

I Željkovo lice je prilično sinulo, posle nekoliko sati sna. Valja nama do Prijevora. Usput sretosmo parkirane glomazne mašine. Izgleda da je bilo poravke puta. Kakav li je bio ranije!? Na zaravan samog Prijevora, napokon izađosmo iza podneva. Sa obje strane puta male naseobine šatora, raznih drečavih boja. Kao cvjetovi, vire iz polegle trave. Magla se podigla Magliću čak do pupka. Šta li nas čeka do gore?

Blaga zaravan ispod puta je obećavala malo udobnosti za naše naselje. Četiri šatora začas dobiše originalnu formu, sa ulazima okrenutim jedan ka drugom. Planinarsko pleme je na okupu. Bez ratničkih boja. Samo rumenih obraza od vjetrovite svježine. Crvena polako uzima primat. Da sve bude dobrog ugođaja, zapalismo i vatru. Vlažna drva nekako planuše, dajući dimu poseban miris. Falilo nam je malo muzike. Nije dugo potrajalo, a kiša krenu da dobuje u ritmu tam tama. Žurka je počela...

Od pet popodne pa do pet  ujutru, trajala je žurka, a za muziku su se pobrinuli DJ Vjetar i DJ Kiša. Ušuškani u platnenim kućicama, pitali smo se šta nam donosi jutro. Zaspao sam prvi put u 8 sati. Probudio se u ponoć. Koncert je trajao nesmanjenom žestinom. Vjetar je u naletima naduvao šator, prijeteći da ga katapultira. Osjetih potočić ispod nogu. Vreća mokra od koljena do dna. Mokra i jakna pod glavom. Stavih suvu majicu preko, promeškoljih se i ponovo zaspah. U dva sata opet mokro buđenje. Kapi padaju na čelo. Odmakoh se od platna. Upalih lampu da pregledam vodeni krevet.  Napolju se začu  ženski glas:

-Halo, jeste budni! Halo, jel me čujete!?

Pomislih: kome se se obraća u ovo doba? Vjerovatno je neko stigao novi, dok sam spavao.

-Halo, da li me čujete? Do you speak english?

E, jbg! Ipak mene izgleda pita!

-Čujem vas. Šta vam treba?

-Da li znate gdje su podigli šatore ljudi iz sivog kombija, koji su stigli sinoć oko 8 sati?

-Ne mogu vam pomoći. Nisam nikoga vidio. Tada sam već zaspao.

-Dobro, ništa! Hvala!

U dva ujutru se traže po šatorima? Osim kiše i vatrena vodica je tekla. Da li sam joj trebao i na engleskom odgovoriti? Hajd sad...

Sreća pa ponesoh dva peškira. Manji je bio dovoljan za odstranjivanje vode. Fenomenalna mentalna vježba. Gluvo doba, huči vjetar, gromulja kiša, a ti kupiš barice vode i cijediš kroz otvor. Taman kad isjediš, ulazi nova količina. Potpuno razbuđen, iskopah primus iz ranca, pa skuvah malo čaja. Na pakovanju je pisalo Kopaonički čaj.  Hm. Kopaonik na Magliću. Nije loše. Prepustih se duvanju u šolju i laganom pijuckanju. Oko tri, opet mi se prispavalo. Sklupčah se u ono malo suvog dijela šatora i utonuh u dremež. U 4 sata više nije bilo sumnje. Noć se povlači pred jutrom. Šta li ono donosi?

Otvorih rajfešlus na ulazu, vireći u mokru stvarnost. Noć se povlači sa trakama magle i kiše koja naglo posustade. Kako sad u wc!? Zatrapkah bos po ledenoj travi. Prva kabina je tamo gdje stigneš. Dva naleta pljuska se stopiše u jedan. Olakšanje je bilo samo zbog jednog. Začuše se glasovi iz drugih šatora. Kao da su svi čekali da neko drugi ustane umjesto njih...

-Jeli, bre! Kakve te ono žene bude u sred noći? Petar promoli glavu kroz otvor šatora, šeretski se smješeći.

-Ma ništa značajno. Malo smo vježbali engleski. Kažu da se najbolje pamti oko dva ujutru.

-E fino. Neka ste malo proćaskali. Hoćemo li krenuti u šest?

-Idemo što ranije. Samo da se spakujemo.

Ostatak ekipe četvoronoške izlazi iz svojih kućica, mjerkajući nebo. Magla i oblaci su obećavali lijep provod. Spakovah brzo svoje mokre stvari, zajedno sa iščašenim šatorom i potrpah u gepek. Željko je budan, kao da i on ide na vrh.

-Fanđo, hoćeš sa nama gore?

-Neka, hvala! Samo vi uživajte.

Krenusmo malo kasneći, sačekavši  Ostoju i Bobu, bračni par iz Brčkog . Ubrzo uđosmo na teritoriju Crne Gore i NP Piva. Staza ka Trnovačkom jezeru govori o ljepoti na svim jezicima svijeta. Polako se ukazivao i Volujak sa druge strane. Moćno i prkosno spušta svoje oštre grebene do pitomijih dolina.  Kroz jednu takvu nadiremo kao mala vojska. Posle sat ipo pješačenja, stižemo na ivicu Trnovačkog jezera. Modro i zeleno. Veličanstven prizor, od kojeg srce malo zastane i preskoči svoj uredan ritam. Tek podignuta magla se povlačila ka vrhovima, ostavljajući nas zatečene i blago otvorenih usta. Očekivao sam da se negdje odozgo, spusti Bog lično i pokaže prstom govoreći:

-Da. To sam davno stvarao i moram  neskromno priznati da nije ispalo tako loše?

Pogledah ka vrhu, ali niko ne izlazi iz oblaka. Sa desna strane začuh glas:

-Dobro vam jutro, planinari! A oklen ste?

-Mi smo svi iz onog sivog oblaka.

-Šaljivdžija, a? Sad će čika Miloš da vas razveseli. Jedan euro za ulaz u park. I dajte mi vaše podatke.

-U bre, Miloše! Odmah po novčaniku! Može li onda i neka kafa da se popije kod vas?

-Može, brate i rakija sa kafom, samo da vas utefterim.

Na maloj terasi ispred katuna, leže kafa, ko budali šamar. Šum potočića, koji se u blizini slivao u jezero, bio je najjači zvuk, dok se ponovo nije naš domaćin oglasio:

-A jadni ne bili, šta ćete jesti kad se vratite danas? Da vam Miloš spremi malo cicvare, a?

-Uf! Domaćine, pa iz tebe svevišnji progovara.

-Ćuti, jadan, ne huli! Koliko porcija, devet?

-Ma, zaokruži na deset. Neće se baciti. Vidimo se oko dva.

-Oko dva možda navrati moj pokojni ćaća, a vi nećete prije četiri.

-Ih četiri! Ma brzi smo mi.

-Jašta. Vidim. Na jeziku...

-Vidimo se onda popodne.

-Hajd, sa srećom.

Nekako nevoljko se pokrenusmo, cijepajući idiličnu sliku na nekoliko dijelova. Staza je vijugala kroz visoku travu, sa desne strane jezera. Naiđosmo i na dva mala jezera, koja su isijavala moćne nijanse zelene boje. Uspon kreće ulaskom u šumarak, a onda se sve podiže nebu pod oblake. Kradući visinu, zadihan i znojav, kradem i  neopisivi pogled u kojem se jezero polako pretvara u veliko modro srce. Stanem, duboko udahnem, gledam, ne vjerujem. Rođene oči su malo za tu ljepotu. Fali još nekoliko pari. Evo ih, pristižu...

Taman kad pomislih da noge otkazuju, a i pluća nešto jauču, iskobeljah se četveronoške do prijevoja, obilježenog putokazima. Odjednom, kao prosuti iz lavora punog magle, pojavi  se grupa visokogoraca, sa kacigama i penjačkom opremom. Vesela mladež, bez znakova umora. Samo smjehom rastjeruju oblake. Uputih uobičajeno pitanje najbližoj  djevojci:

-Koliko još ima do vrha?

-Zavisi. Ako idete polako, kao vi, onda oko dva sata.

-E, baš ti hvala!

Polako, a? Da  ovo čuju ostali! Ali, nema nikoga na vidiku. Nešto su se otegli. Ajd, polako...

Osjećam u plućima da je visina od 2000 m tu negdje. Grabim usku stazu, stavljam je pod đonove  mokrih cipela i ulazim u gustu maglu, začinjenu oblacima. Osim  disanja i lupanja srca, nikakav zvuk se ne čuje. Sve je kao prekriveno velikim bijelim ćebetom. Ušuškano, mekano i vanzemaljsko.

Na jednom mjestu, u blizini rascjepljene stijene, naiđoh na obilan životinjski izmet. Hm. Da nije onaj međed, što ga spomenu policajac? Možda me čeka na vrhu, sa pečatom? Odjednom nečiji glasovi iza stijene. Pojaviše se dva planinara, kao utvare. Pozdravih sa malim olakšanjem. Da je gore međed, sreo bi najprije njih dvojicu. Hrabro nastavih hodanje kroz ništavilo. Uostalom, i ako ga sretnem, neko će od nas dvojice stići na Miloševu cicvaru. Plaćeno je unaprijed.

Sa međedom i cicvarom u mislima, obreh se i na samom vrhu Maglića. Čak se i DJ Vjetar utišao,pa priđoh kamenom obilježju, skoro pobožno. Ova dionica nije tako teška. I to je to!? Mačiji kašalj...Mislim na veliku mačku. Recimo lavlji kašalj.

Iz metalne kutije izvadih pečat, dajući istoriji uspona sopstveni doprinos. 2386m. Aferim!

Raskomotih se, čekajući ostatak ekipe. Naslonjen na zidić, skinuh natopljene cipele i čarape. Sinuše smežurana stopala. Iscijedih čarape, obrisah noge i obuh suve, čiste. Kakav praznik! Tako u čarapama, kao pravi domaćin, dočekah dvojicu mladih planinara. Jedan je iz Tomislavgrada, drugi iz Makarske. Nose one ogromne rančeve sa šatorima, kao da su torbice! Eh, mladosti...

Napokon, stiže i moja ekipa. Sakupljeni oko zastave, načinismo par fotografija za uspomenu. Red je da se i malo odmore, pa stoga prilično smrznut, krenuh nazad sam, kako sam i došao. Aleksandar napomenu kroz osmjeh:

-Ostavi malo cicvare i za nas.

-Ne brini! Čika Miloš to čuva sa kuburom! Vidimo se dole...

Ista staza, ali sad naopačke, pa mi i misli nekako naopako. Probam da ne mislim ništa. Nije to tako teško. Poluprazna je. Jes đavola. Sve nešto repato i zubato. Stanem, odmahnem glavom par puta, kao goveče kad ga muhe spopadnu, pa se usredsedim samo na stazu. Vrag ga odnio, ako nisam izdržao čitav minut! Osladilo se to meni, pa od sreće zamalo ne zamukah. Srećom, sa ove strane nisam sreo nikoga. Kakav bi to bio prizor u sred maglom pokrivene planine. Čovjek sam na stazi, natovaren rancom, maše glavom kao Jimmy Page, ali bez gitare.

Hodajući dalje, tako  oborene glave i ne primjetih odmah da se magla naglo razilazi. Sve ono što se skrivalo po ćoškovima pogleda, nahrupi pred oči izazvavši oduševljenje u mojoj raščupanoj glavi. Volujak i Zelengora su cijepali odjeću istkanu od magle i pokazivali svoj torzo u najljepšem izdanju. Opet zastadoh, zablenuh. Kolika je dnevna doza  ljepote za obično čeljade? Mislim da ću se predozirati, jer ovo je sve već probuđeno i u venama, pa pristiže kap po kap, kao infuzija koja spašava život. Sve one skrivene stijene, udoline, odroni i  vrtače, obložene mirišljavom travom i rijetkim cvijećem, dolaze u vidokrug, strpljivo čekajući u redu, da oko može bar malo da sprovede do duše. Nadvijam se sa ukočenih litica na jezero, ovaj put i  tračkom sunca obasjanog. Sjedem, gledam, upijam. Ustanem, vratim se, sjedem, upijam. Sjedim i gledam. Sjedim...

Sa naporom odvojih nekako oči, jer tolika količina ljepote počinje da boli. Zato, ubacih noge u prvu brzinu, pa nepodmazanim koljenima dadoh oduška. Strmeknuh se nekako onom istom stazom , koja mi je dušu uzela pri usponu, bivajući sve bliže jezeru, koje je  sunce upravo šminkalo najkvalitetnijom šminkom, kao Moniku Beluči,  pred izlazak na crveni tepih u Kanu.

Pred katunom nije bilo Monike. Samo čika Miloš sa unukom. Pogleda me ispod oka i reče:

-U dva, a? Rekoh li ja, nećete vi prije četiri. Eto ti stiže prvi, a njih još nema na vidiku. Sve ja to gledam kroz dvogled. Ama, neće oni ni do pet! Čuš šta ti rečem!?

-Jest vala! U pravu si bio! A da meni sipaš malo cicvare?

-A, bogomi nema od tog ništa! Jok, dok se svi ne skupite. Pa da se ohladi!

-Može onda jedna kafica?

-E to može. Jeli, a hoćeš i jednu rakicu? Domaća, sa travkama. Nu, viđi! Sve trave oko jezera.

-Hvala ti, samo ću kaficu. Onaku kao jutros. Znaš joj ti nešto...

Čekajući da kafa dobije jutrošnji oblik, prepustih se udobnoj stolici. Popodne je bivalo živahnije od jutra. Nekoliko ekipa je šetalo oko jezera. Milošev konj, bjelko je nezainteresovano pasao obilnu travu, goneći dosadne mušice, kitnjastim repom. Nad površinom vode se nadnijelo kasno popodne. I sam se nadnijeh nad  šoljom mirišljave kafe. Šta poželjeti još? Malo cicvare...

-Eno ih, silaze ozgo! Ma rekoh ti ja, jadan, neće oni do pet! Kakva crna dva sata! Znam ja!

I baš negdje oko pet siđoše ostali, pogledajući prema astalu. Ostoja zovnu:

-O Miloše! Jel gotova cicvara?

-A nema ništa od cicvare! Rekli ste da bude gotova u dva, a sad je pet. Rekoh li ja da nećete stići prije! Znam ja kolko treba! Ajde sad, hoćete kafu, rakiju, pivo? Bogami, ko da ste iz gladi pobjegli! Daj cicvaru, pa daj civaru! Kud je pomenuh jutros...

-Može kafa i rakija. Može i pivo. Sve može, moj Miloše.

-E tako vas volim.  Hajd polako...Sad će kafa.

Ispoštovasmo sve po redu. Umorne noge su se pružale daleko ispod stola. Oči se povremeno podizale prema vrhovima, koje je ponovo napadala magla. Vrijeme je i da se nešto pojede. Na primjer-cicvara. Miloš napokon doviknu:

-Ajte gore za sto. Sve je spremno.

A na stolu uredno upakovana porcija sa cicvarom, posuda puna kajmaka i sira i veliki hljeb, pečen pod sačom. E da! I krompiri. Prosto pogibija. Napokon je i stomak dobio svojih pet minuta. Čulo se samo mljackanje. Slast se prelivala u sva čula. Biće i za vozača. Valja ga odobrovoljiti, jer poprilično kasnimo. Malo ubrzasmo proceduru halapljivosti i spremni za pokret, pozdravismo domaćina:

-Miloše, kako da ti se zahvalimo za ovu gozbu?

-Šta da mi zahvaljute!? Još 13 evra da doplatite za ručak! Kafu i rakiju kuća časti.

-A, pa naravno! Evo ostatak i ostaj nam u zdravlju!

-Ja, ja. Hajte vi polako...Zdravi bili!

Ostavismo domaćina da čuva Trnovačko jezero od ljudske nemarnosti, puštajući noge da klimataju po kamenju nekadašnjeg riječnog korita. Malo dole, pa puno gore i pomalo po ravnom, sve do Prijevora, koji nas dočeka ponovo ljutito i namrgođenih oblaka. Kao da smo mu nešto skrivili. Željko nervozno šetka ispred kombija. Cicvara je malo ublažila napetost. Na brzinu pakujemo šatore i opremu. Pozdravljamo nove poznanike, Bobu i Ostoju, bez kojih doživljaj ne bi bio potpun. Neki Belgijanci nam mašu, okupljeni oko  svog džipa sa  izbušenim gumama.

Prijevor ostavljamo onakvog kakvog smo i zatekli. Natmuren, zamišljen i sam sebi dovoljan. Maglić se prekrio dodatnom količinom oblaka i magle, ostavljajući nam nenapisan poziv, da dođemo ponovo. Možda ga zateknemo kako oštrim vrhovima češka plava nebesa, osluškujući Milošev glas  kako burgija sa jezera:

- Kakva crna dva sata!? Neće oni ni do pet!  Znam ja...

Dopisnik iz Džepova Prirode:

Branislav Makljenović

Tara-Planina bogova

Petak popodne moraš prebolovati svaki put, kao neku alergijsku bolest. Dok izađeš iz Beograda, dobiješ sve vrste pega, bubuljica, osipa i opominjućeg crvenila. Agonija spore vožnje i stajanja, na  suncu  koje nemilosrdno prži, se završila posle sat ipo. Izgledali smo  kao bareni  ćevapčići. Prilično neprizorni.

Tek iza Valjeva uđe kroz otvoren prozor dah svežine, iz doline reke Jablanice. Onda postade sve lakše. Uspon ka Povlenu. Debelo Brdo. Pa spust ka Bajinoj Bašti. Kroz tanki prekrivač mraka, isijavale su toplotu Gvozdačke stene, uporno gledajući dole u Drinu, koja se lagano vukla ka Perućcu, pretvarajući se iz Zelene Mambe u ogromnu Anakondu. U usputnoj prodavnici prepadoh prodavačicu:

-Dobro veče! Jel može 200 gr kafe? Malo žurim!

-Dobro veče. Ako, ako. Samo vi žurite. Evo sad ću ja. Samo da obrišem ruke. Koja kafa?Može Grandova?

-Ma može. Samo vi naplatite.

-Evo, evo. Samo da otkucam fiskalni i gotovo. Kad već žurite. A možda vam treba još nešto?

-Ne, ne! Hvala. Čekaju me.

-Neće oni nikud bez vas. A gde idete?

-Na Taru. Selo Rastište.

-A, Rastište. Pa imam ja tamo rodbinu. Ne brinite. Rastište je na istom mestu zadnjih sto godina. Neće se ni večeras pomeriti.

-Da. U pravu ste. Duga je noć.

-Zbogom i samo polako...

Hm. Samo polako! Teško se prešaltati sa tog ubrzanog nivoa na samo polako. Nije čovek igrica, pa klikneš i usporiš. A možda i jeste...

Izlazeći iz Bajine Bašte, pojede nas mrak. Slabo osvetljena sela su pomalo žmirkala upaljenim televizorima. Kraj jezera prolazimo lagano, jer put i ne dozvoljava drugačije. Sa leve strane se ne vidi, ali oseća moć velike planine.

U selu, kod crkve nas dočeka Milisav. Parkirani kraj potoka, crveni jugo i on. Strpljivo čeka da  rančeve uzmu sedam odabranih i krenu u noć.

-Jesi li nas dugo čekao?

-Jok. Nema ni pola sata.

-Hoćemo do Miloradove kuće?

-Hajde.

Zgazivši popušenu cigaretu, krenu putem uz brdo. Upalih lampu. Nekoliko svitaca upališe i svoje alkalne baterije. Uznemireni psi zalajaše revnosno. Čekala nas otključana kuća, upaljenih svetala. Ljubinka izroni iz mraka:

-Dobro veče! Stigoste! Eto, sve je spremno. Samo nek se smeste. Ako šta zatreba, zovite.

-E, hvala. Hoćemo.

Sedmoro je smešteno. Idemo dalje. Natrag do kombija. Milisav vozi ispred. Put za Predov Krst je kao mračni tunel. Skrećemo desno, do kraja seoskog asfalta. Na proširenju, kraj ograde na kojoj stoji tabla-Berlin 1510km, Aleksandar parkira minibus. Blaga nervoza popušta. Stigli smo. Samo još malo. Sledećih sedam ide kod Jezdića. Ispred kuće su, sede i čekaju. Već poznata ekipa domaćih i gostiju. Ne sumnjam da će se lepo smestiti. Ostalo nas je pet. Rančeve i Ljilju preuze Milisav. Lagano je vozio, kašljucavog jugu, osvetljavajući  nam taj ostatak puta. Ivana je  proklizavala niz brdo, držeći se za Nikolu. Na kraju i poznato dvorište. Ispred vrata domaćica Sneža, trlja ruke od kecelju.

-Stigli ste! Hvala bogu. Hajte u kuću. Jeste za kafu?

-Evo, malo kasnimo. Ujutru ćemo kaficu. Da se smestimo, najpre, pa ćemo malo sesti.

-Dobro. Ti znaš gore koje su sobe za vas, a ove dve gospođe mogu ovde, u prizemlje.

-E, bravo! Za čas se smestismo. Kad već pomenu kafu, evo jedan Grandov paketić i za tebe. Što se mene tiče, odoh prileći. Vidimo se oko pet, na prvoj, jutarnjoj.

-Svi ustajemo u pet!? Začudi se Ivana.

-Ne. Ja ću malo da poranim. Vi polako. Naspavajte se. Oko sedam se vidimo. Laka noć.

-Laka noć.

Dvorište je utihlo. Nervozni  Žućo se primirio. Samo se jedna ovca oglasila sa otegnutim-beeee. Sa stepenica pogledah u nebo. Mesec se baškario baš iznad kuće, posipajući po lišću šljive, srbrne marame. Udahnuh duboko, uđoh u sobu, zaronih u starinski kauč, zavukoh se pod jorgan i...potonuh.

A u prolazu me dotkane miris noći i kaže:

Probudi se, pokreni se!

-Bzzz,bzzz. Tak, tak.Bzzzzzzz...

Podigoh desni kapak da može oko osmotriti šta je to uho čulo!? Shvatih brzo da ne može, jer je to nešto odmah kraj uha!

-Bzzz, bzzz. Tak, tak, bzzzz.

Već pomislih da su neki radovi u toku, u Sarajevskoj ulici, ispred broja 84. Ne. Samo jedna opnokrilna buba, glasna kao bušilica. Napipah je prstima i zadržah u šaci. Nema druge-valja ustati. Nekako isbauljah niz stepenice, usput puštajući svoj budilnik da odleprša. Ne. Zalepila se za dlan ko čičak.

-Hajde bučna beštijo, odlazi!

Ništa. Ne pomera se. A, što me driblaš ranom zorom! Od toliko ovaca i krava, mene baš našla!? Hajde, sjaši.

Jedva je skinuh, ko nekog ogromnog krpelja i polako spustih na list žutog cveta, poškropljenog sa dve kapi rose. Ostade buba na listu ne pomerajući se. Samo videh kako pipcima kao sonarom dodiruje novu okolinu. Izgleda da je napokon zadovoljna.

Tek se malo razbudih i dogegah do „vanjske“ česme, postavljene preko puta štale. Jedan par ovčijih očiju me bledo gledao, žvaćući sopstveni jezik.

-Dobro jutro, gospođo!

-Beeeee!

-Niste se naspavali?

-Beeee!

-A, to! Nema razgovora pre doručka? Nisam ni sam nešto razgovorljiv pre kafe. Izvinite, malo ću se umiti, ako ne smetam?

-Beeee!

Umivanje „do pojasa“ je dobra tehnika momentalne svesnosti, umesto hladnog tuša. U tom spazih domaćicu.

-Dobro jutro! Ti si baš poranila! Koliko je sati?

-Dobro jutro! Negde oko  pola šest. Hoćeš odmah kafu?

-Ako imaš nekog domaćeg čaja, radije bih.

-Ima nana. Eto je tu, kraj tebe. Uberi koji list, pa ponesi.

Dok se krčkao čaj, posvetih se vežbama. Bosim nogama osetih rosnu travu i zavrtih se u krug, jer :

-Ovaj krug sam smislio,

ovaj krug sam  stvorio,

ovaj krug sam razbio,

u vetar rasuo...

Zazva me Sneža. Gotov čaj. Začuđeno me zagleda sa ulaznih vrata.

-Uzmi, popij. Dobra je nana za stomak, a i smiruje. Uđi u kuću.

-Hvala ti! Radije ću tu, pod lozom.

-Dobro. Odoh ja spremati doručak. Sad će još malo ovi tvoji.

-Ako mogu nešto pomoći?

-Ne, ništa. Brzo ću ja to...

Ode Sneža u kuhinju,  sva u pokretu. Vredna i precizna kao Singerica.

Pijuckajući smirujuću nanu, saslušah jutarnji pozdrav ptica. Sunce se upravo spremalo da opkorači planinu. Tara je lagano podrhtavala, mazno se uvijajući sa dugačkim izdancima Omorike. Preko livada prokulja zlatna svetlost u potocima. Kroteći razuzdane misli, jašem po obroncima snova.

Došao je dan, da nas povede u poznatu igru života. Igra počinje buđenjem.

Jedna po jedna, dolaze na doručak, glave rasčupane od snova. Vesela lica odaju zadovoljstvo jutarnjom svežinom. Na proplanku pred kućom, poteče bujica reči:

-Jutro! Kako ste spavali? Odlično! Fantastično!

-Ovo je, ljudi, raj!

-A jel baš moramo danas negde da idemo?

-A da samo pijemo kafu i blejimo?

-Neki su već blejali i bez kafe.

Dok se svi skupiše i obaviše rituale sa kafom, čajem i doručkom, prođe osam sati. Valja  nam uskočiti u vagon dana, da ga ne odvuče voz...

Nekako sklepasmo grupu, i uskočismo na put iznad kuće, koji se uleva u stazu u pravcu planine. Sneža zapita:

-U kolko da bude ručak?

-Oko šest. A šta će biti za ručak?

-Kako šta!? Pasulj. Sa suvim rebrima, naravno.

-Auuu! Hajmo odavde! Vidimo se oko šest.

Seoskim putem koji vijuga pored  dvorišta sa kapijama, hodamo, gledamo, pozdravljamo. Kokoške su odavno u akciji kljuckanja po travi, pod budnim oko nakostrešenog pevca, sa crvenom krestom. Skoro da mi se unese u facu i pusti glas:

-Kuukuuuriiikuuuu!

-Šta ti je! Prepade me! Nisam ti ja kriv što si svu noć koke ganjo!

-Kookoda! Daaakokokoda!

-A, ti ga to pravdaš, a? Jel  bilo nešto?

-Kodakodakoda!

-Lisica te odnela, ništa te ne razumem. Hajde, u zdravlju, kokošiji rode!

Ubrzo sa puta skrenusmo na šumsku stazu. Vlaga je poticala vazdušni pritisak kao u loncu. Znoj je već pravio po licima mokre brazde i mešao svoj, sa mirisom cveća. Sa punim udahom, pluća se onesvešćuju. Srce kreće da ubrzano lupa, a niko nije zaljubljen. Ili možda jeste? Potajno...

Do vidikovca- Orlov vis, bilo je penjanja, spuštanja, držanja za stenu, proklizavanja i padanja. Ništa strašno. Simbolične modrice i ogrebotine. To je za par dana sećanja. Bilo je tu par gunđanja i jedno otvoreno prebacivanje. Zašto je ovako sparno? Otkud staza strma? Zar nije ovo opasno? A kad će taj vrh?

Orlova stena se sama ukazala.  Izronila, opkoljena  drvećem koje raste iz kamena. Sa opreznim pentranjem dođe i nagrada! Veliko parče jezera gura stene u vis, ka nebesima. Planina pocepana kanjonom. Odavde uvek, Orlovi rano lete...

Moju ideju da nastavimo tom, težom stazom ka Bilješkim stenama, sam izbrisah i u momentu promenih. Teško da bi se do mraka i popeli, a kamoli stigli do Predovog Krsta. Da ne spominjem pasulj sa suvim rebrima, naručen u šest, u ulici gladnih planinara br 3.

Ne, nisam mislio na to. Samo idem dalje...

Nazvah našeg grofa od Volana, Aleksandra. Čovek taman doručkuje.

-Menjamo plan. Idemo svi busom do Predovog Krsta, pa onda pešaka do Biljeških stena. Vidimo se kod kombija.

Domalo se ukrcasmo u minibus. Put za Predov Krst i Jagošticu je popločan  rupama i dobrom voljom. Aleksandar vozi kao po ekserima. Nema opuštanja. Šume se nadnele na put, praveći male zelene tunele. Ubrzo stižemo do kraja asfalta. Tu je i Lovački dom. Na terasi ispred, već se neki gosti predali suncu, baškareći se po klupama. Krećemo svi na pešačenje, jer nije naporno. Makadamski put nije baš nešto za poželeti, ali ogromna šuma kojom planina diše, odnosi svaku negativnu misao. Hodamo, udišemo, mirišemo...

I tako nepuna dva sata. Neki su to prešli ćutke, a pojedini su dobili upalu vilice. Vidikovac Bilješke stene su takođe ćutale, dok smo prilazili nesvesni lepote. Dotaknuvši zaštitnu ogradu, dotičete vrhove i dubine vlastitih očekivanja. Odavno ukroćena reka, blista u vidu jednog jezerskog kraka, puštajući oku posmatrača da se kupa u zelenim prelivima. Obuhvatiti drvo rukama, sa bačenim pogledom na kanjon, dok vam tišina odzvanja u ušima, e to je dobar početak terapije. Urbani beton se polako topi, puštajući prirodi da proklizi kroz naprsline i dopre do zarobljenog duha u slobodnom telu.

Čitav sat takve terapije! Pa to je blagodet. Idemo nazad. Oštre  udarce  štapova po zemlji, pretvaramo u koračnicu. Jedan, dva, jedan, dva. Kratkotrajan polet se istopio, razvukavši kolonu kao jufku za pitu krompirušu. Mnogo jufke, a malo krompira. U dom smo pristizali etapno, u grupicama. Jedna Lidija je stigla stopom! Čestitamo!

Kaficu pred domom? Kako to propustiti!? Vozaču je izgleda, već četvrta?

-A ne!, Dve sam popio. I  ja sam malo prošetao.

-Tako treba, o Aleksandre! I po stotinu sklekova, pred ulazak u kombi!

-Ne preteruj!

Pijuckajući kafu, zagledah se u nebo. To slobodno parče iznad glave, je u momentu postalo kružni tok za oblake. Izgleda da ovi iz pravca Bosne imaju prednost. Jedan se baš natmurio, kao da će kišu da prospe po ovim, od sunca usijanim glavama. Eh, kamo sreće.

Sakupiše se sve usujane glave, pa opet u kombi. Gle, svi su tu!? Nema manjka, a ni viška. Hm! Ko bi propustio Snežin pasulj!?

Kratak spust do Rastišta, vozač je oprezno odplesao, kao na taktove Argentinskog tanga. Opet putokaz za Berlin. Opet malo pešačenja. Opet ista kuća, ali potpuno drugačije miriše! Pasulj sa slaninicom i suvim rebrima! Čak se i pas Žuća uznemirio, grizući lanac, kojim je vezan po vazdan. Progutah pljuvačku, čekajući da dođem na red.

Posle pola sata scena se menja značajno. Svuda ispred kuće zalegao gde je ko stigao. Čulo se samo brektanje i po koji komentar:

-Dva puta sam sipala! Treći ne bih preživela. Skončala bih sa neizgovorenom rečenicom: jel može još malo...

Sladak umor i sit stomak zauzeše prva mesta za doček meseca. Lako razgrnuvši sitne oblake, ukaza se Luna, širokog osmeha, prosipajući čipke od srebra po mračnim vrhovima planine. Epizoda druga...

-Razmičeš zavese,

 gledaš obećani grad.

Svetla se pale,

Tinja želja u tebi...

Kad zaspiš u devet, onda neumitno sledi buđenje u: 3, u 3,30, u 4, u 4,30, u 5. E pa, ustaj! Jesi li mazohista, šta si!?

Dobro, de! Ustao, prokrmeljao. Mrmljao nešto u bradu, sve do „vanjske“ česme. Još je bila upaljena i „vanjska“ sijalica. Umih se tim hladno bockavim mlazovima. Iz obora me pozdravljaju isti parovi ovčijih očiju. Ovog puta ravnodušno, bez blejanja. Iz kuće izađe domaćica Sneža.

-Evo ti čaj i kafa na stolu, ako ćeš vani da piješ?

-E hvala! Ti si već na nogama? Spremaš doručak.

-Jesam. Nešto sam jutros ko zgažena. Pritiskaju godine, šta li!?

-Nedaj se , Snežo! Valja nama opet doći.

-Taman posla! Da dolazite još dugo! Odoh i ja jedan taj čaj da puknem.

Jutro ko jutro. Sve neki talasi svetlosti proviruju kroz grane. Nadolazi miris osušene trave. Neko je juče strpao seno. Ptice uporno vežbaju za današnji koncert. Zvukovi se preklapaju sa mirisima i prenose u glavu potpuni sklad. Sila zemljine teže opada. Zatvori oči , udahni duboko i...

-Kao da je bilo nekad,

I kao da je bilo tu.

Pod velikim svetlim suncem,

Pod velikim svetlim svodom.

Da je vreme za doručak, to shvatih po glavama koje dolaze iz pravca Jezdića kuće. Dolaze u grupicama, nasmejani i spremni za pokret, a bogami i za doručak. Opet Sneža pripremila svega. Kakva dijeta, kakvi bakrači! Domaća slanina, kaurma, sir, kajmak, jaja, vruć hleb iz smederevca i kiselo mleko. E h, živote! Neću bre nigde odavde!

-Dobro jutro! A kada krećemo?

Đavoli te pokrenuli!

-Evo samo da svi doručkuju i bože oprosti, popiju kafu. Za pola sata, devojko.

-Hvala. I ja ću kafu.

Napokon, kraj jutra označi početak novog dana, koji  već plete vunene čarape nazeblim oblacima. Kako se pozdraviti sa ljudima koji te ovako pripaze, kao što su ovi domaćini nas? Pa toplo, srdačno, sa ljubavlju naraslom do nivoa familijarnosti.

-Eto, hvala vam koji ste došli! Izvinite, ako nešto nije...

Rastište ostavljamo iza leđa, silazeći uskim klancem do jezera Perućac. Malo vožnje pored ribarskih splavova. Površina vode kao zeleno staklo. Svuda sija život.

Vozimo se ka Mitrovcu. Sa serpentina se kotrlja pogled. Nestvarno i stvarno u igri preplitanja.

Na Mitrovcu vreva. Naselje okupirano ljudima. Ljudi okupirani sami  sobom. Buka zamenjuje tišinu. Šum koraka nestaje pod automobilskim gumama. Do Banjske stene idemo peške, naravno. I prestižu nas kolone automobila, naravno. Na vidikovcu gužva, ali snalazimo se za brzo fotkanje. Krademo fantastične poglede. Tara se raširila, kao da pozira nabildana. Sjene jure u susret podnevu. Pančićeva omorika češka nebo ispod pazuha. Na drugoj strani jezera-Bosna. Nebo i planina su ravnodušni na granice. Zato se spajaju u čvrst zagrljaj, puštajući  vetar da frkti umesto njih.

Vraćamo se na Mitrovac istim, turbo ugaženim putem. Pretiču nas likovi sa brendiranim sunčanim cvikama i obaveznim telefonima na jednom uhu. Lepo je kad prođu. Tišinu čine jačom.

Iznad Mitrovca narogušena nebesa! Hoće kiša, neće kiša!? Hoće kafa, neće kafa? Hoće, naravno. Utapamo se u gužvu. Mnogima to prija. Postaje nešto hladnjikavo!

Odmiče dan svojim poslom, dok jurimo njegove krake. Kad smo već blizu, da skoknemo do Zaovinskog jezera. I skoknusmo sve do brane. Duva vetar ko blesav. Voda dobila neku prefinjenu nijansu plave. To mogu samo slikari potrefiti. Šetnjom do druge strane. Nekoliko porodica kampuje na obali. Gledaju nas kao mi one u automobilima. Vetar nas ionako tera.

 Svakako smo postali bogataši ovih dana. Puni kao brod. Toliko lepote. Toliko ljudske pažnje. Toliko prirodnosti u prirodi...

 Nevoljno odvajamo pogled od Zaovina, Mitrovca, Perućca, Drine. Opet serpentine. Opet uspon.

Dok gume pište bluz, Gvozdačke stene se obrušavaju sunčevim odsjajem, kao požarom, na stakla brendiranih naočara. Kao da začuh Milanov glas:

Ovo je zemlja za nas,

Ovo je zemlja za sve naše ljude.

Ovo je kuća za nas,

Ovo je kuća za svu našu decu.

Čujem vrati se, čujem ostani, čujem ne idi, ne...

Dopisnik iz Džepova Prirode:

Branislav  Makljenović