Tara-Planina bogova

Petak popodne moraš prebolovati svaki put, kao neku alergijsku bolest. Dok izađeš iz Beograda, dobiješ sve vrste pega, bubuljica, osipa i opominjućeg crvenila. Agonija spore vožnje i stajanja, na  suncu  koje nemilosrdno prži, se završila posle sat ipo. Izgledali smo  kao bareni  ćevapčići. Prilično neprizorni.

Tek iza Valjeva uđe kroz otvoren prozor dah svežine, iz doline reke Jablanice. Onda postade sve lakše. Uspon ka Povlenu. Debelo Brdo. Pa spust ka Bajinoj Bašti. Kroz tanki prekrivač mraka, isijavale su toplotu Gvozdačke stene, uporno gledajući dole u Drinu, koja se lagano vukla ka Perućcu, pretvarajući se iz Zelene Mambe u ogromnu Anakondu. U usputnoj prodavnici prepadoh prodavačicu:

-Dobro veče! Jel može 200 gr kafe? Malo žurim!

-Dobro veče. Ako, ako. Samo vi žurite. Evo sad ću ja. Samo da obrišem ruke. Koja kafa?Može Grandova?

-Ma može. Samo vi naplatite.

-Evo, evo. Samo da otkucam fiskalni i gotovo. Kad već žurite. A možda vam treba još nešto?

-Ne, ne! Hvala. Čekaju me.

-Neće oni nikud bez vas. A gde idete?

-Na Taru. Selo Rastište.

-A, Rastište. Pa imam ja tamo rodbinu. Ne brinite. Rastište je na istom mestu zadnjih sto godina. Neće se ni večeras pomeriti.

-Da. U pravu ste. Duga je noć.

-Zbogom i samo polako...

Hm. Samo polako! Teško se prešaltati sa tog ubrzanog nivoa na samo polako. Nije čovek igrica, pa klikneš i usporiš. A možda i jeste...

Izlazeći iz Bajine Bašte, pojede nas mrak. Slabo osvetljena sela su pomalo žmirkala upaljenim televizorima. Kraj jezera prolazimo lagano, jer put i ne dozvoljava drugačije. Sa leve strane se ne vidi, ali oseća moć velike planine.

U selu, kod crkve nas dočeka Milisav. Parkirani kraj potoka, crveni jugo i on. Strpljivo čeka da  rančeve uzmu sedam odabranih i krenu u noć.

-Jesi li nas dugo čekao?

-Jok. Nema ni pola sata.

-Hoćemo do Miloradove kuće?

-Hajde.

Zgazivši popušenu cigaretu, krenu putem uz brdo. Upalih lampu. Nekoliko svitaca upališe i svoje alkalne baterije. Uznemireni psi zalajaše revnosno. Čekala nas otključana kuća, upaljenih svetala. Ljubinka izroni iz mraka:

-Dobro veče! Stigoste! Eto, sve je spremno. Samo nek se smeste. Ako šta zatreba, zovite.

-E, hvala. Hoćemo.

Sedmoro je smešteno. Idemo dalje. Natrag do kombija. Milisav vozi ispred. Put za Predov Krst je kao mračni tunel. Skrećemo desno, do kraja seoskog asfalta. Na proširenju, kraj ograde na kojoj stoji tabla-Berlin 1510km, Aleksandar parkira minibus. Blaga nervoza popušta. Stigli smo. Samo još malo. Sledećih sedam ide kod Jezdića. Ispred kuće su, sede i čekaju. Već poznata ekipa domaćih i gostiju. Ne sumnjam da će se lepo smestiti. Ostalo nas je pet. Rančeve i Ljilju preuze Milisav. Lagano je vozio, kašljucavog jugu, osvetljavajući  nam taj ostatak puta. Ivana je  proklizavala niz brdo, držeći se za Nikolu. Na kraju i poznato dvorište. Ispred vrata domaćica Sneža, trlja ruke od kecelju.

-Stigli ste! Hvala bogu. Hajte u kuću. Jeste za kafu?

-Evo, malo kasnimo. Ujutru ćemo kaficu. Da se smestimo, najpre, pa ćemo malo sesti.

-Dobro. Ti znaš gore koje su sobe za vas, a ove dve gospođe mogu ovde, u prizemlje.

-E, bravo! Za čas se smestismo. Kad već pomenu kafu, evo jedan Grandov paketić i za tebe. Što se mene tiče, odoh prileći. Vidimo se oko pet, na prvoj, jutarnjoj.

-Svi ustajemo u pet!? Začudi se Ivana.

-Ne. Ja ću malo da poranim. Vi polako. Naspavajte se. Oko sedam se vidimo. Laka noć.

-Laka noć.

Dvorište je utihlo. Nervozni  Žućo se primirio. Samo se jedna ovca oglasila sa otegnutim-beeee. Sa stepenica pogledah u nebo. Mesec se baškario baš iznad kuće, posipajući po lišću šljive, srbrne marame. Udahnuh duboko, uđoh u sobu, zaronih u starinski kauč, zavukoh se pod jorgan i...potonuh.

A u prolazu me dotkane miris noći i kaže:

Probudi se, pokreni se!

-Bzzz,bzzz. Tak, tak.Bzzzzzzz...

Podigoh desni kapak da može oko osmotriti šta je to uho čulo!? Shvatih brzo da ne može, jer je to nešto odmah kraj uha!

-Bzzz, bzzz. Tak, tak, bzzzz.

Već pomislih da su neki radovi u toku, u Sarajevskoj ulici, ispred broja 84. Ne. Samo jedna opnokrilna buba, glasna kao bušilica. Napipah je prstima i zadržah u šaci. Nema druge-valja ustati. Nekako isbauljah niz stepenice, usput puštajući svoj budilnik da odleprša. Ne. Zalepila se za dlan ko čičak.

-Hajde bučna beštijo, odlazi!

Ništa. Ne pomera se. A, što me driblaš ranom zorom! Od toliko ovaca i krava, mene baš našla!? Hajde, sjaši.

Jedva je skinuh, ko nekog ogromnog krpelja i polako spustih na list žutog cveta, poškropljenog sa dve kapi rose. Ostade buba na listu ne pomerajući se. Samo videh kako pipcima kao sonarom dodiruje novu okolinu. Izgleda da je napokon zadovoljna.

Tek se malo razbudih i dogegah do „vanjske“ česme, postavljene preko puta štale. Jedan par ovčijih očiju me bledo gledao, žvaćući sopstveni jezik.

-Dobro jutro, gospođo!

-Beeeee!

-Niste se naspavali?

-Beeee!

-A, to! Nema razgovora pre doručka? Nisam ni sam nešto razgovorljiv pre kafe. Izvinite, malo ću se umiti, ako ne smetam?

-Beeee!

Umivanje „do pojasa“ je dobra tehnika momentalne svesnosti, umesto hladnog tuša. U tom spazih domaćicu.

-Dobro jutro! Ti si baš poranila! Koliko je sati?

-Dobro jutro! Negde oko  pola šest. Hoćeš odmah kafu?

-Ako imaš nekog domaćeg čaja, radije bih.

-Ima nana. Eto je tu, kraj tebe. Uberi koji list, pa ponesi.

Dok se krčkao čaj, posvetih se vežbama. Bosim nogama osetih rosnu travu i zavrtih se u krug, jer :

-Ovaj krug sam smislio,

ovaj krug sam  stvorio,

ovaj krug sam razbio,

u vetar rasuo...

Zazva me Sneža. Gotov čaj. Začuđeno me zagleda sa ulaznih vrata.

-Uzmi, popij. Dobra je nana za stomak, a i smiruje. Uđi u kuću.

-Hvala ti! Radije ću tu, pod lozom.

-Dobro. Odoh ja spremati doručak. Sad će još malo ovi tvoji.

-Ako mogu nešto pomoći?

-Ne, ništa. Brzo ću ja to...

Ode Sneža u kuhinju,  sva u pokretu. Vredna i precizna kao Singerica.

Pijuckajući smirujuću nanu, saslušah jutarnji pozdrav ptica. Sunce se upravo spremalo da opkorači planinu. Tara je lagano podrhtavala, mazno se uvijajući sa dugačkim izdancima Omorike. Preko livada prokulja zlatna svetlost u potocima. Kroteći razuzdane misli, jašem po obroncima snova.

Došao je dan, da nas povede u poznatu igru života. Igra počinje buđenjem.

Jedna po jedna, dolaze na doručak, glave rasčupane od snova. Vesela lica odaju zadovoljstvo jutarnjom svežinom. Na proplanku pred kućom, poteče bujica reči:

-Jutro! Kako ste spavali? Odlično! Fantastično!

-Ovo je, ljudi, raj!

-A jel baš moramo danas negde da idemo?

-A da samo pijemo kafu i blejimo?

-Neki su već blejali i bez kafe.

Dok se svi skupiše i obaviše rituale sa kafom, čajem i doručkom, prođe osam sati. Valja  nam uskočiti u vagon dana, da ga ne odvuče voz...

Nekako sklepasmo grupu, i uskočismo na put iznad kuće, koji se uleva u stazu u pravcu planine. Sneža zapita:

-U kolko da bude ručak?

-Oko šest. A šta će biti za ručak?

-Kako šta!? Pasulj. Sa suvim rebrima, naravno.

-Auuu! Hajmo odavde! Vidimo se oko šest.

Seoskim putem koji vijuga pored  dvorišta sa kapijama, hodamo, gledamo, pozdravljamo. Kokoške su odavno u akciji kljuckanja po travi, pod budnim oko nakostrešenog pevca, sa crvenom krestom. Skoro da mi se unese u facu i pusti glas:

-Kuukuuuriiikuuuu!

-Šta ti je! Prepade me! Nisam ti ja kriv što si svu noć koke ganjo!

-Kookoda! Daaakokokoda!

-A, ti ga to pravdaš, a? Jel  bilo nešto?

-Kodakodakoda!

-Lisica te odnela, ništa te ne razumem. Hajde, u zdravlju, kokošiji rode!

Ubrzo sa puta skrenusmo na šumsku stazu. Vlaga je poticala vazdušni pritisak kao u loncu. Znoj je već pravio po licima mokre brazde i mešao svoj, sa mirisom cveća. Sa punim udahom, pluća se onesvešćuju. Srce kreće da ubrzano lupa, a niko nije zaljubljen. Ili možda jeste? Potajno...

Do vidikovca- Orlov vis, bilo je penjanja, spuštanja, držanja za stenu, proklizavanja i padanja. Ništa strašno. Simbolične modrice i ogrebotine. To je za par dana sećanja. Bilo je tu par gunđanja i jedno otvoreno prebacivanje. Zašto je ovako sparno? Otkud staza strma? Zar nije ovo opasno? A kad će taj vrh?

Orlova stena se sama ukazala.  Izronila, opkoljena  drvećem koje raste iz kamena. Sa opreznim pentranjem dođe i nagrada! Veliko parče jezera gura stene u vis, ka nebesima. Planina pocepana kanjonom. Odavde uvek, Orlovi rano lete...

Moju ideju da nastavimo tom, težom stazom ka Bilješkim stenama, sam izbrisah i u momentu promenih. Teško da bi se do mraka i popeli, a kamoli stigli do Predovog Krsta. Da ne spominjem pasulj sa suvim rebrima, naručen u šest, u ulici gladnih planinara br 3.

Ne, nisam mislio na to. Samo idem dalje...

Nazvah našeg grofa od Volana, Aleksandra. Čovek taman doručkuje.

-Menjamo plan. Idemo svi busom do Predovog Krsta, pa onda pešaka do Biljeških stena. Vidimo se kod kombija.

Domalo se ukrcasmo u minibus. Put za Predov Krst i Jagošticu je popločan  rupama i dobrom voljom. Aleksandar vozi kao po ekserima. Nema opuštanja. Šume se nadnele na put, praveći male zelene tunele. Ubrzo stižemo do kraja asfalta. Tu je i Lovački dom. Na terasi ispred, već se neki gosti predali suncu, baškareći se po klupama. Krećemo svi na pešačenje, jer nije naporno. Makadamski put nije baš nešto za poželeti, ali ogromna šuma kojom planina diše, odnosi svaku negativnu misao. Hodamo, udišemo, mirišemo...

I tako nepuna dva sata. Neki su to prešli ćutke, a pojedini su dobili upalu vilice. Vidikovac Bilješke stene su takođe ćutale, dok smo prilazili nesvesni lepote. Dotaknuvši zaštitnu ogradu, dotičete vrhove i dubine vlastitih očekivanja. Odavno ukroćena reka, blista u vidu jednog jezerskog kraka, puštajući oku posmatrača da se kupa u zelenim prelivima. Obuhvatiti drvo rukama, sa bačenim pogledom na kanjon, dok vam tišina odzvanja u ušima, e to je dobar početak terapije. Urbani beton se polako topi, puštajući prirodi da proklizi kroz naprsline i dopre do zarobljenog duha u slobodnom telu.

Čitav sat takve terapije! Pa to je blagodet. Idemo nazad. Oštre  udarce  štapova po zemlji, pretvaramo u koračnicu. Jedan, dva, jedan, dva. Kratkotrajan polet se istopio, razvukavši kolonu kao jufku za pitu krompirušu. Mnogo jufke, a malo krompira. U dom smo pristizali etapno, u grupicama. Jedna Lidija je stigla stopom! Čestitamo!

Kaficu pred domom? Kako to propustiti!? Vozaču je izgleda, već četvrta?

-A ne!, Dve sam popio. I  ja sam malo prošetao.

-Tako treba, o Aleksandre! I po stotinu sklekova, pred ulazak u kombi!

-Ne preteruj!

Pijuckajući kafu, zagledah se u nebo. To slobodno parče iznad glave, je u momentu postalo kružni tok za oblake. Izgleda da ovi iz pravca Bosne imaju prednost. Jedan se baš natmurio, kao da će kišu da prospe po ovim, od sunca usijanim glavama. Eh, kamo sreće.

Sakupiše se sve usujane glave, pa opet u kombi. Gle, svi su tu!? Nema manjka, a ni viška. Hm! Ko bi propustio Snežin pasulj!?

Kratak spust do Rastišta, vozač je oprezno odplesao, kao na taktove Argentinskog tanga. Opet putokaz za Berlin. Opet malo pešačenja. Opet ista kuća, ali potpuno drugačije miriše! Pasulj sa slaninicom i suvim rebrima! Čak se i pas Žuća uznemirio, grizući lanac, kojim je vezan po vazdan. Progutah pljuvačku, čekajući da dođem na red.

Posle pola sata scena se menja značajno. Svuda ispred kuće zalegao gde je ko stigao. Čulo se samo brektanje i po koji komentar:

-Dva puta sam sipala! Treći ne bih preživela. Skončala bih sa neizgovorenom rečenicom: jel može još malo...

Sladak umor i sit stomak zauzeše prva mesta za doček meseca. Lako razgrnuvši sitne oblake, ukaza se Luna, širokog osmeha, prosipajući čipke od srebra po mračnim vrhovima planine. Epizoda druga...

-Razmičeš zavese,

 gledaš obećani grad.

Svetla se pale,

Tinja želja u tebi...

Kad zaspiš u devet, onda neumitno sledi buđenje u: 3, u 3,30, u 4, u 4,30, u 5. E pa, ustaj! Jesi li mazohista, šta si!?

Dobro, de! Ustao, prokrmeljao. Mrmljao nešto u bradu, sve do „vanjske“ česme. Još je bila upaljena i „vanjska“ sijalica. Umih se tim hladno bockavim mlazovima. Iz obora me pozdravljaju isti parovi ovčijih očiju. Ovog puta ravnodušno, bez blejanja. Iz kuće izađe domaćica Sneža.

-Evo ti čaj i kafa na stolu, ako ćeš vani da piješ?

-E hvala! Ti si već na nogama? Spremaš doručak.

-Jesam. Nešto sam jutros ko zgažena. Pritiskaju godine, šta li!?

-Nedaj se , Snežo! Valja nama opet doći.

-Taman posla! Da dolazite još dugo! Odoh i ja jedan taj čaj da puknem.

Jutro ko jutro. Sve neki talasi svetlosti proviruju kroz grane. Nadolazi miris osušene trave. Neko je juče strpao seno. Ptice uporno vežbaju za današnji koncert. Zvukovi se preklapaju sa mirisima i prenose u glavu potpuni sklad. Sila zemljine teže opada. Zatvori oči , udahni duboko i...

-Kao da je bilo nekad,

I kao da je bilo tu.

Pod velikim svetlim suncem,

Pod velikim svetlim svodom.

Da je vreme za doručak, to shvatih po glavama koje dolaze iz pravca Jezdića kuće. Dolaze u grupicama, nasmejani i spremni za pokret, a bogami i za doručak. Opet Sneža pripremila svega. Kakva dijeta, kakvi bakrači! Domaća slanina, kaurma, sir, kajmak, jaja, vruć hleb iz smederevca i kiselo mleko. E h, živote! Neću bre nigde odavde!

-Dobro jutro! A kada krećemo?

Đavoli te pokrenuli!

-Evo samo da svi doručkuju i bože oprosti, popiju kafu. Za pola sata, devojko.

-Hvala. I ja ću kafu.

Napokon, kraj jutra označi početak novog dana, koji  već plete vunene čarape nazeblim oblacima. Kako se pozdraviti sa ljudima koji te ovako pripaze, kao što su ovi domaćini nas? Pa toplo, srdačno, sa ljubavlju naraslom do nivoa familijarnosti.

-Eto, hvala vam koji ste došli! Izvinite, ako nešto nije...

Rastište ostavljamo iza leđa, silazeći uskim klancem do jezera Perućac. Malo vožnje pored ribarskih splavova. Površina vode kao zeleno staklo. Svuda sija život.

Vozimo se ka Mitrovcu. Sa serpentina se kotrlja pogled. Nestvarno i stvarno u igri preplitanja.

Na Mitrovcu vreva. Naselje okupirano ljudima. Ljudi okupirani sami  sobom. Buka zamenjuje tišinu. Šum koraka nestaje pod automobilskim gumama. Do Banjske stene idemo peške, naravno. I prestižu nas kolone automobila, naravno. Na vidikovcu gužva, ali snalazimo se za brzo fotkanje. Krademo fantastične poglede. Tara se raširila, kao da pozira nabildana. Sjene jure u susret podnevu. Pančićeva omorika češka nebo ispod pazuha. Na drugoj strani jezera-Bosna. Nebo i planina su ravnodušni na granice. Zato se spajaju u čvrst zagrljaj, puštajući  vetar da frkti umesto njih.

Vraćamo se na Mitrovac istim, turbo ugaženim putem. Pretiču nas likovi sa brendiranim sunčanim cvikama i obaveznim telefonima na jednom uhu. Lepo je kad prođu. Tišinu čine jačom.

Iznad Mitrovca narogušena nebesa! Hoće kiša, neće kiša!? Hoće kafa, neće kafa? Hoće, naravno. Utapamo se u gužvu. Mnogima to prija. Postaje nešto hladnjikavo!

Odmiče dan svojim poslom, dok jurimo njegove krake. Kad smo već blizu, da skoknemo do Zaovinskog jezera. I skoknusmo sve do brane. Duva vetar ko blesav. Voda dobila neku prefinjenu nijansu plave. To mogu samo slikari potrefiti. Šetnjom do druge strane. Nekoliko porodica kampuje na obali. Gledaju nas kao mi one u automobilima. Vetar nas ionako tera.

 Svakako smo postali bogataši ovih dana. Puni kao brod. Toliko lepote. Toliko ljudske pažnje. Toliko prirodnosti u prirodi...

 Nevoljno odvajamo pogled od Zaovina, Mitrovca, Perućca, Drine. Opet serpentine. Opet uspon.

Dok gume pište bluz, Gvozdačke stene se obrušavaju sunčevim odsjajem, kao požarom, na stakla brendiranih naočara. Kao da začuh Milanov glas:

Ovo je zemlja za nas,

Ovo je zemlja za sve naše ljude.

Ovo je kuća za nas,

Ovo je kuća za svu našu decu.

Čujem vrati se, čujem ostani, čujem ne idi, ne...

Dopisnik iz Džepova Prirode:

Branislav  Makljenović