Petak
popodne moraš prebolovati svaki put, kao neku alergijsku bolest. Dok izađeš iz
Beograda, dobiješ sve vrste pega, bubuljica, osipa i opominjućeg crvenila.
Agonija spore vožnje i stajanja, na
suncu koje nemilosrdno prži, se
završila posle sat ipo. Izgledali smo kao bareni ćevapčići. Prilično neprizorni.
Tek
iza Valjeva uđe kroz otvoren prozor dah svežine, iz doline reke Jablanice. Onda
postade sve lakše. Uspon ka Povlenu. Debelo Brdo. Pa spust ka Bajinoj Bašti.
Kroz tanki prekrivač mraka, isijavale su toplotu Gvozdačke stene, uporno
gledajući dole u Drinu, koja se lagano vukla ka Perućcu, pretvarajući se iz
Zelene Mambe u ogromnu Anakondu. U usputnoj prodavnici prepadoh prodavačicu:
-Dobro
veče! Jel može 200 gr kafe? Malo žurim!
-Dobro
veče. Ako, ako. Samo vi žurite. Evo sad ću ja. Samo da obrišem ruke. Koja
kafa?Može Grandova?
-Ma
može. Samo vi naplatite.
-Evo,
evo. Samo da otkucam fiskalni i gotovo. Kad već žurite. A možda vam treba još
nešto?
-Ne,
ne! Hvala. Čekaju me.
-Neće
oni nikud bez vas. A gde idete?
-Na
Taru. Selo Rastište.
-A,
Rastište. Pa imam ja tamo rodbinu. Ne brinite. Rastište je na istom mestu
zadnjih sto godina. Neće se ni večeras pomeriti.
-Da.
U pravu ste. Duga je noć.
-Zbogom
i samo polako...
Hm.
Samo polako! Teško se prešaltati sa tog ubrzanog nivoa na samo polako. Nije čovek igrica, pa klikneš i usporiš. A možda i
jeste...
Izlazeći
iz Bajine Bašte, pojede nas mrak. Slabo osvetljena sela su pomalo žmirkala
upaljenim televizorima. Kraj jezera prolazimo lagano, jer put i ne dozvoljava
drugačije. Sa leve strane se ne vidi, ali oseća moć velike planine.
U
selu, kod crkve nas dočeka Milisav. Parkirani kraj potoka, crveni jugo i on.
Strpljivo čeka da rančeve uzmu sedam
odabranih i krenu u noć.
-Jesi
li nas dugo čekao?
-Jok.
Nema ni pola sata.
-Hoćemo
do Miloradove kuće?
-Hajde.
Zgazivši
popušenu cigaretu, krenu putem uz brdo. Upalih lampu. Nekoliko svitaca upališe
i svoje alkalne baterije. Uznemireni psi zalajaše revnosno. Čekala nas
otključana kuća, upaljenih svetala. Ljubinka izroni iz mraka:
-Dobro
veče! Stigoste! Eto, sve je spremno. Samo nek se smeste. Ako šta zatreba,
zovite.
-E,
hvala. Hoćemo.
Sedmoro
je smešteno. Idemo dalje. Natrag do kombija. Milisav vozi ispred. Put za Predov
Krst je kao mračni tunel. Skrećemo desno, do kraja seoskog asfalta. Na
proširenju, kraj ograde na kojoj stoji tabla-Berlin 1510km, Aleksandar parkira
minibus. Blaga nervoza popušta. Stigli smo. Samo još malo. Sledećih sedam ide
kod Jezdića. Ispred kuće su, sede i čekaju. Već poznata ekipa domaćih i
gostiju. Ne sumnjam da će se lepo smestiti. Ostalo nas je pet. Rančeve i Ljilju
preuze Milisav. Lagano je vozio, kašljucavog jugu, osvetljavajući nam taj ostatak puta. Ivana je proklizavala niz brdo, držeći se za Nikolu.
Na kraju i poznato dvorište. Ispred vrata domaćica Sneža, trlja ruke od
kecelju.
-Stigli
ste! Hvala bogu. Hajte u kuću. Jeste za kafu?
-Evo,
malo kasnimo. Ujutru ćemo kaficu. Da se smestimo, najpre, pa ćemo malo sesti.
-Dobro.
Ti znaš gore koje su sobe za vas, a ove dve gospođe mogu ovde, u prizemlje.
-E,
bravo! Za čas se smestismo. Kad već pomenu kafu, evo jedan Grandov paketić i za
tebe. Što se mene tiče, odoh prileći. Vidimo se oko pet, na prvoj, jutarnjoj.
-Svi
ustajemo u pet!? Začudi se Ivana.
-Ne.
Ja ću malo da poranim. Vi polako. Naspavajte se. Oko sedam se vidimo. Laka noć.
-Laka
noć.
Dvorište
je utihlo. Nervozni Žućo se primirio.
Samo se jedna ovca oglasila sa otegnutim-beeee. Sa stepenica pogledah u nebo.
Mesec se baškario baš iznad kuće, posipajući po lišću šljive, srbrne marame.
Udahnuh duboko, uđoh u sobu, zaronih u starinski kauč, zavukoh se pod jorgan
i...potonuh.
A u prolazu me dotkane miris noći i kaže:
Probudi se, pokreni se!
-Bzzz,bzzz.
Tak, tak.Bzzzzzzz...
Podigoh
desni kapak da može oko osmotriti šta je to uho čulo!? Shvatih brzo da ne može,
jer je to nešto odmah kraj uha!
-Bzzz,
bzzz. Tak, tak, bzzzz.
Već
pomislih da su neki radovi u toku, u Sarajevskoj ulici, ispred broja 84. Ne.
Samo jedna opnokrilna buba, glasna kao bušilica. Napipah je prstima i zadržah u
šaci. Nema druge-valja ustati. Nekako isbauljah niz stepenice, usput puštajući
svoj budilnik da odleprša. Ne. Zalepila se za dlan ko čičak.
-Hajde
bučna beštijo, odlazi!
Ništa.
Ne pomera se. A, što me driblaš ranom zorom! Od toliko ovaca i krava, mene baš
našla!? Hajde, sjaši.
Jedva
je skinuh, ko nekog ogromnog krpelja i polako spustih na list žutog cveta,
poškropljenog sa dve kapi rose. Ostade buba na listu ne pomerajući se. Samo
videh kako pipcima kao sonarom dodiruje novu okolinu. Izgleda da je napokon
zadovoljna.
Tek
se malo razbudih i dogegah do „vanjske“ česme, postavljene preko puta štale.
Jedan par ovčijih očiju me bledo gledao, žvaćući sopstveni jezik.
-Dobro
jutro, gospođo!
-Beeeee!
-Niste
se naspavali?
-Beeee!
-A,
to! Nema razgovora pre doručka? Nisam ni sam nešto razgovorljiv pre kafe.
Izvinite, malo ću se umiti, ako ne smetam?
-Beeee!
Umivanje
„do pojasa“ je dobra tehnika momentalne svesnosti, umesto hladnog tuša. U tom
spazih domaćicu.
-Dobro
jutro! Ti si baš poranila! Koliko je sati?
-Dobro
jutro! Negde oko pola šest. Hoćeš odmah
kafu?
-Ako
imaš nekog domaćeg čaja, radije bih.
-Ima
nana. Eto je tu, kraj tebe. Uberi koji list, pa ponesi.
Dok
se krčkao čaj, posvetih se vežbama. Bosim nogama osetih rosnu travu i zavrtih
se u krug, jer :
-Ovaj krug sam smislio,
ovaj krug sam stvorio,
ovaj krug sam razbio,
u vetar rasuo...
Zazva
me Sneža. Gotov čaj. Začuđeno me zagleda sa ulaznih vrata.
-Uzmi,
popij. Dobra je nana za stomak, a i smiruje. Uđi u kuću.
-Hvala
ti! Radije ću tu, pod lozom.
-Dobro.
Odoh ja spremati doručak. Sad će još malo ovi tvoji.
-Ako
mogu nešto pomoći?
-Ne,
ništa. Brzo ću ja to...
Ode
Sneža u kuhinju, sva u pokretu. Vredna i
precizna kao Singerica.
Pijuckajući
smirujuću nanu, saslušah jutarnji pozdrav ptica. Sunce se upravo spremalo da opkorači
planinu. Tara je lagano podrhtavala, mazno se uvijajući sa dugačkim izdancima
Omorike. Preko livada prokulja zlatna svetlost u potocima. Kroteći razuzdane
misli, jašem po obroncima snova.
Došao
je dan, da nas povede u poznatu igru života. Igra počinje buđenjem.
Jedna
po jedna, dolaze na doručak, glave rasčupane od snova. Vesela lica odaju
zadovoljstvo jutarnjom svežinom. Na proplanku pred kućom, poteče bujica reči:
-Jutro!
Kako ste spavali? Odlično! Fantastično!
-Ovo
je, ljudi, raj!
-A
jel baš moramo danas negde da idemo?
-A
da samo pijemo kafu i blejimo?
-Neki
su već blejali i bez kafe.
Dok
se svi skupiše i obaviše rituale sa kafom, čajem i doručkom, prođe osam sati.
Valja nam uskočiti u vagon dana, da ga
ne odvuče voz...
Nekako
sklepasmo grupu, i uskočismo na put iznad kuće, koji se uleva u stazu u pravcu
planine. Sneža zapita:
-U
kolko da bude ručak?
-Oko
šest. A šta će biti za ručak?
-Kako
šta!? Pasulj. Sa suvim rebrima, naravno.
-Auuu!
Hajmo odavde! Vidimo se oko šest.
Seoskim
putem koji vijuga pored dvorišta sa
kapijama, hodamo, gledamo, pozdravljamo. Kokoške su odavno u akciji kljuckanja
po travi, pod budnim oko nakostrešenog pevca, sa crvenom krestom. Skoro da mi
se unese u facu i pusti glas:
-Kuukuuuriiikuuuu!
-Šta
ti je! Prepade me! Nisam ti ja kriv što si svu noć koke ganjo!
-Kookoda!
Daaakokokoda!
-A,
ti ga to pravdaš, a? Jel bilo nešto?
-Kodakodakoda!
-Lisica
te odnela, ništa te ne razumem. Hajde, u zdravlju, kokošiji rode!
Ubrzo
sa puta skrenusmo na šumsku stazu. Vlaga je poticala vazdušni pritisak kao u
loncu. Znoj je već pravio po licima mokre brazde i mešao svoj, sa mirisom
cveća. Sa punim udahom, pluća se onesvešćuju. Srce kreće da ubrzano lupa, a
niko nije zaljubljen. Ili možda jeste? Potajno...
Do
vidikovca- Orlov vis, bilo je penjanja, spuštanja, držanja za stenu,
proklizavanja i padanja. Ništa strašno. Simbolične modrice i ogrebotine. To je
za par dana sećanja. Bilo je tu par gunđanja i jedno otvoreno prebacivanje.
Zašto je ovako sparno? Otkud staza strma? Zar nije ovo opasno? A kad će taj
vrh?
Orlova
stena se sama ukazala. Izronila,
opkoljena drvećem koje raste iz kamena.
Sa opreznim pentranjem dođe i nagrada! Veliko parče jezera gura stene u vis, ka
nebesima. Planina pocepana kanjonom. Odavde uvek, Orlovi rano lete...
Moju
ideju da nastavimo tom, težom stazom ka Bilješkim stenama, sam izbrisah i u
momentu promenih. Teško da bi se do mraka i popeli, a kamoli stigli do Predovog
Krsta. Da ne spominjem pasulj sa suvim rebrima, naručen u šest, u ulici gladnih
planinara br 3.
Ne, nisam mislio na to. Samo idem dalje...
Nazvah
našeg grofa od Volana, Aleksandra. Čovek taman doručkuje.
-Menjamo
plan. Idemo svi busom do Predovog Krsta, pa onda pešaka do Biljeških stena.
Vidimo se kod kombija.
Domalo
se ukrcasmo u minibus. Put za Predov Krst i Jagošticu je popločan rupama i dobrom voljom. Aleksandar vozi kao po
ekserima. Nema opuštanja. Šume se nadnele na put, praveći male zelene tunele.
Ubrzo stižemo do kraja asfalta. Tu je i Lovački dom. Na terasi ispred, već se
neki gosti predali suncu, baškareći se po klupama. Krećemo svi na pešačenje,
jer nije naporno. Makadamski put nije baš nešto za poželeti, ali ogromna šuma
kojom planina diše, odnosi svaku negativnu misao. Hodamo, udišemo, mirišemo...
I
tako nepuna dva sata. Neki su to prešli ćutke, a pojedini su dobili upalu
vilice. Vidikovac Bilješke stene su takođe ćutale, dok smo prilazili nesvesni
lepote. Dotaknuvši zaštitnu ogradu, dotičete vrhove i dubine vlastitih
očekivanja. Odavno ukroćena reka, blista u vidu jednog jezerskog kraka,
puštajući oku posmatrača da se kupa u zelenim prelivima. Obuhvatiti drvo
rukama, sa bačenim pogledom na kanjon, dok vam tišina odzvanja u ušima, e to je
dobar početak terapije. Urbani beton se polako topi, puštajući prirodi da
proklizi kroz naprsline i dopre do zarobljenog duha u slobodnom telu.
Čitav
sat takve terapije! Pa to je blagodet. Idemo nazad. Oštre udarce štapova po zemlji, pretvaramo u koračnicu.
Jedan, dva, jedan, dva. Kratkotrajan polet se istopio, razvukavši kolonu kao
jufku za pitu krompirušu. Mnogo jufke, a malo krompira. U dom smo pristizali
etapno, u grupicama. Jedna Lidija je stigla stopom! Čestitamo!
Kaficu
pred domom? Kako to propustiti!? Vozaču je izgleda, već četvrta?
-A
ne!, Dve sam popio. I ja sam malo
prošetao.
-Tako
treba, o Aleksandre! I po stotinu sklekova, pred ulazak u kombi!
-Ne
preteruj!
Pijuckajući
kafu, zagledah se u nebo. To slobodno parče iznad glave, je u momentu postalo
kružni tok za oblake. Izgleda da ovi iz pravca Bosne imaju prednost. Jedan se
baš natmurio, kao da će kišu da prospe po ovim, od sunca usijanim glavama. Eh,
kamo sreće.
Sakupiše
se sve usujane glave, pa opet u kombi. Gle, svi su tu!? Nema manjka, a ni
viška. Hm! Ko bi propustio Snežin pasulj!?
Kratak
spust do Rastišta, vozač je oprezno odplesao, kao na taktove Argentinskog
tanga. Opet putokaz za Berlin. Opet malo pešačenja. Opet ista kuća, ali potpuno
drugačije miriše! Pasulj sa slaninicom i suvim rebrima! Čak se i pas Žuća
uznemirio, grizući lanac, kojim je vezan po vazdan. Progutah pljuvačku,
čekajući da dođem na red.
Posle
pola sata scena se menja značajno. Svuda ispred kuće zalegao gde je ko stigao.
Čulo se samo brektanje i po koji komentar:
-Dva
puta sam sipala! Treći ne bih preživela. Skončala bih sa neizgovorenom
rečenicom: jel može još malo...
Sladak
umor i sit stomak zauzeše prva mesta za doček meseca. Lako razgrnuvši sitne
oblake, ukaza se Luna, širokog osmeha, prosipajući čipke od srebra po mračnim
vrhovima planine. Epizoda druga...
-Razmičeš zavese,
gledaš obećani grad.
Svetla se pale,
Tinja želja u tebi...
Kad
zaspiš u devet, onda neumitno sledi buđenje u: 3, u 3,30, u 4, u 4,30, u 5. E
pa, ustaj! Jesi li mazohista, šta si!?
Dobro,
de! Ustao, prokrmeljao. Mrmljao nešto u bradu, sve do „vanjske“ česme. Još je
bila upaljena i „vanjska“ sijalica. Umih se tim hladno bockavim mlazovima. Iz
obora me pozdravljaju isti parovi ovčijih očiju. Ovog puta ravnodušno, bez
blejanja. Iz kuće izađe domaćica Sneža.
-Evo
ti čaj i kafa na stolu, ako ćeš vani da piješ?
-E
hvala! Ti si već na nogama? Spremaš doručak.
-Jesam.
Nešto sam jutros ko zgažena. Pritiskaju godine, šta li!?
-Nedaj
se , Snežo! Valja nama opet doći.
-Taman
posla! Da dolazite još dugo! Odoh i ja jedan taj čaj da puknem.
Jutro
ko jutro. Sve neki talasi svetlosti proviruju kroz grane. Nadolazi miris
osušene trave. Neko je juče strpao seno. Ptice uporno vežbaju za današnji
koncert. Zvukovi se preklapaju sa mirisima i prenose u glavu potpuni sklad.
Sila zemljine teže opada. Zatvori oči , udahni duboko i...
-Kao da je bilo nekad,
I kao da je bilo tu.
Pod velikim svetlim suncem,
Pod velikim svetlim svodom.
Da
je vreme za doručak, to shvatih po glavama koje dolaze iz pravca Jezdića kuće. Dolaze
u grupicama, nasmejani i spremni za pokret, a bogami i za doručak. Opet Sneža
pripremila svega. Kakva dijeta, kakvi bakrači! Domaća slanina, kaurma, sir,
kajmak, jaja, vruć hleb iz smederevca i kiselo mleko. E h, živote! Neću bre
nigde odavde!
-Dobro
jutro! A kada krećemo?
Đavoli
te pokrenuli!
-Evo
samo da svi doručkuju i bože oprosti, popiju kafu. Za pola sata, devojko.
-Hvala.
I ja ću kafu.
Napokon,
kraj jutra označi početak novog dana, koji
već plete vunene čarape nazeblim oblacima. Kako se pozdraviti sa ljudima
koji te ovako pripaze, kao što su ovi domaćini nas? Pa toplo, srdačno, sa
ljubavlju naraslom do nivoa familijarnosti.
-Eto,
hvala vam koji ste došli! Izvinite, ako nešto nije...
Rastište
ostavljamo iza leđa, silazeći uskim klancem do jezera Perućac. Malo vožnje
pored ribarskih splavova. Površina vode kao zeleno staklo. Svuda sija život.
Vozimo
se ka Mitrovcu. Sa serpentina se kotrlja pogled. Nestvarno i stvarno u igri
preplitanja.
Na
Mitrovcu vreva. Naselje okupirano ljudima. Ljudi okupirani sami sobom. Buka zamenjuje tišinu. Šum koraka
nestaje pod automobilskim gumama. Do Banjske stene idemo peške, naravno. I
prestižu nas kolone automobila, naravno. Na vidikovcu gužva, ali snalazimo se
za brzo fotkanje. Krademo fantastične poglede. Tara se raširila, kao da pozira
nabildana. Sjene jure u susret podnevu. Pančićeva omorika češka nebo ispod
pazuha. Na drugoj strani jezera-Bosna. Nebo i planina su ravnodušni na granice.
Zato se spajaju u čvrst zagrljaj, puštajući
vetar da frkti umesto njih.
Vraćamo
se na Mitrovac istim, turbo ugaženim putem. Pretiču nas likovi sa brendiranim
sunčanim cvikama i obaveznim telefonima na jednom uhu. Lepo je kad prođu.
Tišinu čine jačom.
Iznad
Mitrovca narogušena nebesa! Hoće kiša, neće kiša!? Hoće kafa, neće kafa? Hoće,
naravno. Utapamo se u gužvu. Mnogima to prija. Postaje nešto hladnjikavo!
Odmiče
dan svojim poslom, dok jurimo njegove krake. Kad smo već blizu, da skoknemo do
Zaovinskog jezera. I skoknusmo sve do brane. Duva vetar ko blesav. Voda dobila
neku prefinjenu nijansu plave. To mogu samo slikari potrefiti. Šetnjom do druge
strane. Nekoliko porodica kampuje na obali. Gledaju nas kao mi one u
automobilima. Vetar nas ionako tera.
Svakako smo postali bogataši ovih dana. Puni
kao brod. Toliko lepote. Toliko ljudske pažnje. Toliko prirodnosti u prirodi...
Nevoljno odvajamo pogled od Zaovina, Mitrovca,
Perućca, Drine. Opet serpentine. Opet uspon.
Dok gume pište bluz, Gvozdačke stene se
obrušavaju sunčevim odsjajem, kao požarom, na stakla brendiranih naočara. Kao
da začuh Milanov glas:
Ovo je zemlja za nas,
Ovo je zemlja za sve naše ljude.
Ovo je kuća za nas,
Ovo je kuća za svu našu decu.
Čujem vrati se, čujem ostani, čujem ne idi,
ne...
Dopisnik
iz Džepova Prirode:
Branislav Makljenović
Нема коментара:
Постави коментар