Istrgnuta
iz mračnog okrilja umornog petka, subota živahno potrča uz planinu. Već odavno
naviklo na nagle nalete magle, selo Debelo brdo se samo malo skupilo, nišaneći
dimnjacima u siva nebesa. Ovce zablejaše iz obora, strižući ušima i prikačenim
žutim naušnicama. Dremljivi planinari izađoše iz minibusa, žmirkajući
krmeljivim kapcima. Parkirane mašine za popravku puteva, kvare lepotu ušuškanog
sela. Malo problejah sa ovcama par pametnih blejki. Utom je i ekipa spremna za
polazak.
Kroz
selo uobičajena priča. Kao da je policijski čas. Osim ovaca, sretosmo samo
jednu ženu. Već razbuđeni hladnom dobrodošlicom sa Povlena, brzo napravismo priličnu
graju
.
-A,
jel se vidi planinarski dom?
-A,
koliko ima do doma?
-A,
koliko kilometara pešačimo?
Sijaset
pitanja pucaju rafalnom paljbom. Htedoh
po inerciji, u zaklon. Nema vrdanja.
-Evo
tu, još malo. Pola sata do doma. Tu pijemo domaćinsku kafu, pa polako na uspon.
-Kafica!?
To nam treba! Jeees!
Hm!
Ta magična reč-kafa. Lepo se zagrejasmo ta dva kilometra do doma. Mlađahna
Andrea je već pokazivala znake viška energije. Svojih 14 godina nosi u rancu
kao teret od perja. Pojavi se i maglom poprskan planinarski dom . Smestio se na samom rubu planine, pa kao kvočka, oprezno
gleda na put, ne bi li na vreme spazio nekog uljeza.
Uljegosmo
u trpezariju, taman da izgazimo pločice poda, koje je domaćin Mirko upravo
izglancao.
-Dobro
jutro! Nema veze! Uđite slobodno! To ja onako, malo da osvežim. Dolaze kasnije
i neka deca, pa da je čisto.
-Dobro
jutro domaćine! Skuvaj nam kafe i čaja, pa nek ide život!
-Biće
brzo! Ima vrele vode.
-Priča
se da praviš odličnu kafu!?
-Ko
priča?
-Žene
po Beogradu pričaju. Kažu, Mirko kad je zakuva, može mačka šapama da pregazi
preko pene, a da ne potone!?
-Ma
pusti, bogati, žene svašta pričaju.
Vidno
užurban i ne baš raspoložen za zezanje, rastrča se domaćin po kuhinji. Stigoše
kafe i čajevi. Toplina klizi po stolovima i u očima, dok magla po prozorima veze zavese
belim koncima. Iz šporeta dopiru zvuci razigrane vatre. U ogromnom loncu se
nešto krčka za ručak. Pasulj!? Uf!
Popih
kafu, mada je pena bila slabašna i verujem da bi se mačka dobro okupala, da je
kojim slučajem morala preći preko šoljice. Uostalom, nijedne mačke nije bilo u
blizini...
Svih
petnaest, vrlo raspoloženih gradskih lica, zagleda se u početak staze.
-Šta!
Ovuda?
-Da.
Nema tu ni pola sata uspona do vrha Veliki Povlen.
-Au!
Što ne odosmo prvo na Mali?
-Zato
što je Mali Veliki!
-Kako
sad to?
-Mali
Povlen je viši od Velikog.
-E
svašta! Hajde, kad baš insistiraš.
Uskom
i strmom stazom je odzvanjao smeh i po neko pitanje. Neki su na planinarenju po
prvi put. Među njima i Ljilja.
-Ovo
je preteško za mene! Idite vi, ja ću se polako vratiti.
-A
ne! Nema vraćanja. Lagano, pa pauza, pa opet tako i eto vas na vrhu...
Posle
nekoliko pokušaja odustajanja, zakorači Ljilja na Veliki Povlen, sva rumena i
zaduvana. Prvo planinarenje, pa odmah vrh preko hiljadu metara! Ivana , Ljilja
i Jelena, tri musketarke proizvedoh čarobnim planinarskim štapom u viteški red-
Džepovi Prirode. Aleluja!
Kao
da se nameračila baš na nas, magla ne odustaje sa bacanjem svojih pokrivki.
Greben prema Srednjem Povlenu je u momentu bio ravna siva površina. Odjednom
nam pristiže vetar u pomoć i otera deo napadača, hladnom snagom. Dokopasmo se
šume. Zazeleniše se prvi izdanci divljeg luka. Boje dodaju visibabe i jagorčevina. Šumska izložba je otvorena.
Samo
što izađosmo iz šume na dugačku livadu, preko nje protrča srna. Nisam je još ni
ispratio pogledom, kad odskakutaše još dve! Zablistaše oči onih koji su ih
primetili. Makar na kratko, ovakav susret je uvek dragocen. Andrea samo što ne odskakuta za srnama. Mama
Anastasia nije baš odobravala skakutanje.
-Andrea,
dete! Polako bre! Ne idi tamo na ivicu...
-Da,
mama!
Uz
još jedno ubeđivanje sa Ljiljom, popesmo se i na Srednji Povlen. Tu se već
naslućivala borba magle, oblaka i sunca, koje izgledalo kao bela lopta, okačena
na parče neba, iznad planine. Osim lišća i trave, zašuštaše i kese iz rančeva.
Slatki zalogaji nadiru.
Vetar
dopušta samo kratke pauze. Dovoljno za dopunu energije. Još jedan napušten zaseok.
Još nekoliko kuća što nas samotno gledaju zamandaljenim prozorima. Još torova
bez ovaca, kokošinjaca bez kokoški, kućica bez pasa. Imanja nisu potpuno
zamrla. Dolazi neko preko leta. Da poradi šta se može. A sve manje i to malo
ima ko...
Na
idilične livade, krunisane crkvicom, stigosmo iza podneva. Sunce je već probilo
odbrambene redove. Magla se povlači u krpama. Sjajne trake zraka zabada nam pod obrve. Mali Povlen nas posmatra, pomalo sa
visine.
-Šta
je bilo, a? Umorili se? A ja pomislih, eto vas kod mene...
Hoće
svi gore, ne brini! Jedino Ljilja ni da čuje.
-A,
nećete me više nagovoriti! Ostajem ovde i uživam. Vi idite i na Everst, samo se
vratite za sat, dva.
-Ok.
Tu vam je crkva, livada, ptice...Možete otpevati par tropara, dok se mi
vratimo.
-Šta
da otpevam?
-Ništa,
ništa! Može nešto od Čole...
Ostade
Ljilja da pevuši, a mi se zabismo na još zaleđenu stazu ka vrhu. Kratko ali
slatko! Sve vreme čujem nečije gunđanje, ali i smeh. Dobro je.
Na
vrhu kameno obeležje i stolica. Svi se ugodno smestiše po stenovitim stolicama,
a Goran, sasvim prirodno, sede u tu jednu, drvenu. I nešto se ubrzo zamisli.
Bar je tako izgledao.
-Evo
me ka Njegoš! Sjedim i razmišljam.
-Samo
ti sedi. Ne zamaraj se razmišljanjem-dobaci Nenad.
-Da
znaš! Evo, odmah me nešto glava presječe...
Sa
horizonta nas merkaju čupavi vrhovi Maljena, Zlatibora, Gvozdačkih stena, Tare...
Ispred
mene je Predrag merkao Jelenu. I
poljubio je! Pa to je strašno...
Uhvaćeni
raljama ranog popodneva, krezubo sunce
nas je žvakalo oteklim desnima. Na tren, jedini zvuk koji se čuo, je bio odjek
Goranovih misli:
-Đe
si do sad bio, magarče jedan! Vidi ove ljepote...
Uredno,
sva razmišljanja pokupismo nazad u rančeve. Silazak do podnožija je bio
brz i bravurozan. Proklizavalo se sa odličnim ocenama za umetnički dojam. Milka
Babović bi to pozdravila frenetičnim aplauzom. Zbilja, ko sada prenosi
umetničko klizanje?
Ljilja
je još kod crkve. Nije je oteo nepoznati Povlenski vitez. Nije se ni
zamonašila. Eh! A taman sam očekivao neki romantičan zaplet.
-A,
jel idemo istim putem nazad?
-Taman
posla! Samo putem kojim se retko ide...
Takav
jedan nas dovede do izvora rečice Cetine. Mada kaptiran, ostalo je dovoljno da
kroz cevi iz betona teče ledena, lekovita tečnost. Oko izvora domaćinska
atmosfera. Odbačene kese, flaše, limenke, kutije od cigareta. Između kesa
porastao sremuš. Zdravlje iz đubreta...
Grabimo
dalje. Uskoro nailazimo na prave plantaže divljeg luka. Cela šuma se zeleni. Tu
je sve čisto, netaknuto. Beremo malo dalje od staze. Da se nije, bože oprosti,
neki planinar slabe bešike popiškio. Onda na steni, malo iznad šumice, spazih
kapu šajkaču. Nešto mi se mreška pred očima! Ne! Kapa se pomeri. Da li ovaj
sremuš udara ko list koke!? Ne. Ustade neki deda, skupa sa šajkačom i kesom u
ruci.
-Eheeej!
Gde ste omladino! Kako ide?
-O,
domaćine! Sretan rad!
-Ma,
j... ga! Hvala! Evo, pomalo...
-Malo
sremuša za čorbu?
-Jes
malo, j... ga! Pita, čorba, j.... li ga! Nek se nađe.
-Da,
da. Neka ga ima. A kako se ono beše zoveš, deda?
-Ko?
Ja? J.... li ga, Stanko.
-E,
gazda Stanko, živ bio! Zbogom!
-Zbogom
omladino! U zdravlju se možda opet
vidimo, j.... li ga!
Ostade
čiča u šumi, puneći kesu zelenim listovima. Nama je ostalo još da se spustimo
do Ploča. Savršena izložba stena,
neobičnih oblika i sastava. Kao da su deca lepila kamenčiće. Ulaz u šumsku
galeriju je bio slobodan. Cena ulaznice-bar jedan zadivljeni pogled.
Neko
zapita:
-Koliko
ima još do doma?
-J....
li ga! Oko pola sata.
U
domu vreva! Mame i tate sa malom decom. Slavi se rođendan u prirodi! Svaka
čast!
Dočeka
nas još užurbaniji Mirko. Čovek sve radi
sam. Donosi porcije sa vrelim pasuljem. Oblačići pare lebde nad tanjirima. Domaći
hleb, pečen u Smederevcu. Za čas zavlada opšta radost za stolom. U
stomaku vri od zadovoljstva. Jedan, dva, tri puta- sipam i mljackam. Braćo i
sestre, izgibosmo!!!
Sreća
pa je Željko dovezao minibus do doma . Preživelima posle bitke sa pasuljem,
hlebom i kupus salatom, nije bilo nemoguće da se ukrcaju i zauzmu nenumerisana
sedišta. Pri silasku niz planinu, razmotavao se taze snimljeni film. Kadrovi maglovitih vrhova,
livada posutih visibabama, dedama i šumama zelenih od sremuša, su se smenjivali
na platnu pod očnim kapcima, koji su se lagano sklapali. Ispod slika nije bilo
teksta. Samo jedno dugačko-Zzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzz...
-Željko,
kad stižemo u Beograd?
-J....
li ga! Čim se završi film...
Dopisnik
iz Džepova Prirode:
Branislav Makljenović
divnog li teksta i jos divnijeg planinarenja sa ekipom snova.
ОдговориИзбришиHvala Ljiljo! Već ste deo ekipe...
ОдговориИзбриши