Za subotu prognoza-kiša. Merkam nebo sve do Gornjeg
Milanovca. Nešto malo oblaka . Sunce izašlo u potkošulji i češka vrhove planina.
Grad se budi po obodima. Centar još dremucka. U kafani Trem čeka nas domaća konobarica sa istom takvom kafom. Obe su bile
vrlo obilne. Domaćin Viktor nam pokaza
mini izložbu fotografija i slika. Na njima mnogo poznatog sveta. Al se nekad
dobro družilo…
Dolazi i čuveni lokalni planinar, Ljubota. Srdačan i opušten
lik. Hoće da nam se pridruži. Odmah sam znao da će biti obostranog
zadovoljstva. I prilično razgovora:
-Beograđani, a? Baš ste izabrali dan. Biće lepo.
-Rekoše-kiša!?
-Ma šta znaju oni! Vreme na Vujanu ne može da pogodi ni moja
pokojna baba!
-Da. To sam siguran.
Vidi se na prvi pogled, čovek pun energije. Ipak, obložen
dozom usporenog I laganog. Bez užurbane
tenzije velikog grada.
-Hoćemo li stazom od
manastira Vujan?
-Da. Tu ostavljamo mašineriju, pa polako…
-Onda je vreme.
-E, kad je vreme…
Par kilometara vožnje do manastira. Iznikao iz šumskog
obronka istoimene planine, odmah se pohvali lepo uređenim dvorištem. Jedna baka
izađe kroz sporednu kapiju. Blago nas odmeri ravnodušnim pogledom i ode za svojim poslom. Iz
kućice zakukaše kučići. Glad ili želja za igrom? Par smeđih koza nas je ljubopitljivo
posmatralo iz obora, dok se baka
nadglasavala sa nekim preko mobilnog telefona:
-Ma, pusti bre pavremsulj sada! Jesam li ti rekla da dođeš da mi
pomogneš!? Joj, joj! Šta ću sa tobom!?
Glas joj se gubio, dok smo obilazili imanje. Crkva ljupka,
mala, oslikanih zidova. Ulaz nizak, da ne bi Turci na konjima ulazili…Umalo da
zavalim glavom i bez konja. Sveci kao da se vrpolje na freskama. Ne, to se
sunce poigrava. Uklesan je pomen
izginulim u ratovima. Spisak predugačak. Odavno je smrt zaigrala na sve ili ništa u ovim krajevima.
Ipak, život izvuče po nekog keca iz rukava…
Ostavismo manastir da odmara posle liturgije. Odmah iznad
crkve, pokaza se staza. Bez imalo okolišanja, direktno se zabola u planinu.
Svuda lišće vaistinu šušti. Krenuli su prvi komentari:
-Jel baš moramo ovuda? Nema neka blaža staza?
-Ima. Evo sad ćemo blažom- reče Ljubo.
-O! Pa ovo je još teže! Pocrkaćemo!
-Kakvi pocrkati, pa ovo je samo zagrevanje.
-Kakvo crno zagrevanje, već sam prokuvo! Mogu pasulj skuvati
na leđima!
-Vidiš, nije ti loša ideja. Bogdan super kuva…
-Taman ja tolika i staza. Četiri sata krčkanja. Što bi bio
suljpa…
Ljubo ne posustaje sa pričom. Dobro je! Najduži uspon je iza
nas. Manastir izviruje kroz ogromna stabla bukava. Sa vrha dolazi osveževajući
vetar. Prosto huči. Kaže Ljubo, da odatle i potiče naziv planine.
Huči, huja, vuja…
Posle ovakve deonice, izlazak na vrh je bio užitak. Doduše, malo saplitanja o
kamenje koje prosto raste iz zemlje, davalo je usponu na ozbiljnosti. Na vrhu
visoki kameni stub, koji priča priču vekova…
Kao po komandi, zauzesmo sva omekšana mesta, spuštajući
rančeve. Trava još nije krenula, ali cveće jeste. Miris visibaba
se meša sa mirisom sremuša. Nad šumom se nadnelo jato vrana, pa klikću.
-Čudan svat je ovaj Vujan. Izgleda onako, blag i pitom, ali
nekad kao da poludi! Spopadnu ga neke teške magle, koje vetrovi nose tamo, amo,
pa se lome na bele gomile i kače po granama. Vrane onda doleću i nadleću kao
Migovi iznad ratnog poprišta. Puštaju da ih vetar podiže i spušta, kao da tako
čiste perje od dosadnih bubica…Odjedanput se sve umiri i na koji minut stane,
pa ti stane i disanje, jer se pritisak naglo menja. Taman kada pomisliš da je
prošlo i smiruje se, Sveti Ilija počne da se nervira i ljutito seva okolo
munjama, pucajući gromovima u već
pogađana stabla. Tada osetiš da si mali kao miš, ali i da si dovoljno živ. A
šta bi više…
-Au, Ljube bre! Isprepada nas!
-Ma ne brini, neće grom u koprive…
Vetar pojača duvanje, kao da je čuo Ljubinu priču. Svi se
zgledaše, sa ukočenim osmehom na licu.
-Neće valjda sada da puca!? Ima još dosta do Ilindana.
Ubrzano i sa olakšanjem, krenusmo u srce planine. Iz bukove
šume čula se motorna testera. E, to kad
čujem, odmah se iznerviram! Dođeš u prirodu, daleko od grada, čoveka, buke.
Taman osetiš mir i tišinu, kad ono neko
upali đavola i krene da burgija, testeriše, seče, lomi…Zakonom bih zabranio sve
te sprave! Uzmi brate ručnu testeru ili sekiru, opljuni dlanove, pa udri…Đavo
vam oko ušiju testerisao!
Dok sam se ja svađao sam sa sobom, naiđosmo na izvor buke.
Nekoliko drvoseča je poleglo po sveže odsečenim balvanima. Pored puta
stoji šest konja, oborenih glava. Kao da se oni stide
zbog masakrirane šume. A šuma isečena i uredno složena na metre. Umesto
stabala, u vazduhu stoji tuga. Samo neka je našim debelim dupetima toplo i
ugodno. Neka ima za roštilja i kamina. Šta će budućim naraštajima drvo, šuma,
priroda? Sve ćemo im ostaviti lepo nacrtano. Sasvim sigurno i u 3D verziji.
A šta bi više…
Čika Ljuba pozdravi jednog opruženog drvoseču:
-Ala ti uživaš, svaka čast!
-Da bogda i ti vako uživo!
-Ih, bre! Šta ti fali?
-Ništa, osim leđa, jarane!- reče smireno čovek i ustade da
vrati jednog konja u grupu.
Na drugoj gomili složenih drva, ležao je mladić, potpuno nezainteresovan pojavom naše
egzotične ekipe, kuckajući po tastaturi sprave zvane mobitel. Razrovljeni put
se šepurio moćnim količinama blata, čineći scenu nadrealnom. Veliki režiser se smešio…
_Čika Ljubota! A da malo odmorimo,a?
-Evo, samo da izađemo iz blata. Malo dalje je lepo mesto.
Ostavljamo ljude i konje,
jedne drugima na milost. Rado
izlazimo iz ostatka šume. Sa jedne bukve se začu zvuk, kao plač bebe. Au, al
sam puko! Spasi me Jelena:
-Gore kao da plače beba!?
-I meni se učini- graknuše ostali.
-Beba možda, ali beba vrane ili svrake. Vidiš da obleću.
-Uf! Znoj me obli u sekundi!
Napokon, lepo mesto izvan šume. Ispod starog, reumatičnog
drveta stoje sto i klupa. Na stablu okačena žica za roštilj. Okolo dovoljno
prostora da se pošten čovek ispruži. Suva trava, prekrivena lišćem čini odličnu
prostirku. Ranac ispod glave. Zavetrina. Pogledom škakljam oblake. Kapci se
lagano spuštaju…
-Ej, jel znate kako lovci probaju toplotu plate na šporetu?
-Kako, Ljube?
-Ispuste slinu na platu, pa ako odskoči, taman je, ako se
prilepi, mora se još naložiti.
Sreća, pa nas je grejalo besplatno martovsko sunce. Nije
bilo potrebe za loženjem.
-A jeste čuli za hajduka Isidora Bajića? Kažu da je
podmirivao oko dvesto žena. Skora sva deca u selima su ga zvala ocom. Žandarmi
krenuli da ga hapse zbog marifetluka, a on- pravac u hajduke. Skrivao se 17 godina.
Jednog dana je donešena naredba: streljati ga u odsustvu, ranom zorom!
-Nikad ga nisu uhvatili. Sačuvale ga žene. Nije šala-dvesto!
Hej! Pa to ni Mick Jagger ne bi stigo…
Džeger? Sva sreća pa nije. Kakva bi to deca bila, kukavče! Selo bi se zvalo Džegeri?
Mada, to je za nijansu blaze od Keith Richardsa. Po tom momku, Kitu, kako bi se
selo zvalo…
-Ljudi, izginućemo od ove lepote! Hajmo još malo hodati.
Zajahasmo ogoleli greben, čvrsto se držeći đonovima za stene. Vetar, kao da se skrivao u obližnjem potoku, iskoči i
zaduva jako. Stigosmo do jedne narcisoidne stene. Stajala je u inat vetru, sva
isfolirana. Popesmo se na nju, folirajući se i sami. Milanovac se ukazao dole,
ispod. I on je bio pomalo fensi. Neka je. Valja se!
Vraćamo se prema manastiru. Tragovi divlje svinje u travi.
Dobri su to kopači rupa.
-Tamo gde divlja svinja izrovi, ti zagradi i dođi dogodine. Naći ćeš tartufe.
Vole ih jesti ko kisele krastavce!
Raspravljajući tezu o tartufima I krastavcima, dođosmo
ponovo do manastira Vujan. Čudesna tišina odzvanja u ušima. Ljubota zausti da
nešto kaže, ali se počeša po glavi i samo se zakašlja.
-Pa, Ljube, ljudino, hvala ti na druženju! Svašta smo
naučili…
-Nema problema. Javite se. Kad god dođe to, iz Beograda,
zovu me. Hajde Ljubo sa nama. Treba biti sa ljudima. Sad me čeka naručena čorba
od praziluka. Post je. Hajde ljudi, u
zdravlje!
-Živ bio, lJubeta!
Kradući još malo dana od nadolazeće noći, grabimo ka Takovu.
Ostade Milanovac za leđima, češkajući Ljubu zakrpama asfalta po tabanima.
Još se popodne otimalo pred manastirom Savinac. Opet mirna
luka. Ukotvljen kraj reke Dičine, kao stari, ali dobro očuvani brod u marini.
Još malo dalje,dočekuje nas Takovo. Malo, ali ponosno priča priču o knezu
Milošu i junacima drugog srpskog ustanka.
Stoje knez Miloš i Milentije Pavlović, uhvaćeni u spomenik.
Ispod spomenika stojimo mi, sve ređi
potomci junaka ove zemlje. Svestan ubrzanog gašenja srpskog sela, neka jeza mi zagmiza duž kičme.
Dan je izdisao na nebu iznad Takova. Setih se Isidora Bajića.
-Bajo moj, on ti je opslužio oko dvesta žena!
Pa možda je to rešenje!
-Isidore, gde si!?
Dopisnik iz Džepova Prirode:
Branislav Makljenović
-
Нема коментара:
Постави коментар