уторак, 21. март 2017.

Vetrovi sa Vujana





Za subotu prognoza-kiša. Merkam nebo sve do Gornjeg Milanovca. Nešto malo oblaka . Sunce izašlo u potkošulji i češka vrhove planina. Grad se budi po obodima. Centar još dremucka. U kafani Trem čeka nas domaća konobarica sa istom takvom kafom. Obe su bile vrlo obilne. Domaćin Viktor  nam pokaza mini izložbu fotografija i slika. Na njima mnogo poznatog sveta. Al se nekad dobro družilo…

Dolazi i čuveni lokalni planinar, Ljubota. Srdačan i opušten lik. Hoće da nam se pridruži. Odmah sam znao da će biti obostranog zadovoljstva. I prilično razgovora:

-Beograđani, a? Baš ste izabrali dan. Biće lepo.

-Rekoše-kiša!?

-Ma šta znaju oni! Vreme na Vujanu ne može da pogodi ni moja pokojna baba!

-Da. To sam siguran.

Vidi se na prvi pogled, čovek pun energije. Ipak, obložen dozom usporenog I  laganog. Bez užurbane tenzije velikog  grada.

-Hoćemo li  stazom od manastira Vujan?

-Da. Tu ostavljamo mašineriju, pa polako…

-Onda je vreme.

-E, kad je vreme…

Par kilometara vožnje do manastira. Iznikao iz šumskog obronka istoimene planine, odmah se pohvali lepo uređenim dvorištem. Jedna baka izađe kroz sporednu kapiju. Blago nas odmeri  ravnodušnim pogledom i ode za svojim poslom. Iz kućice zakukaše kučići. Glad ili želja za igrom? Par smeđih koza nas je ljubopitljivo posmatralo  iz obora, dok se baka nadglasavala sa nekim preko mobilnog telefona:

-Ma, pusti bre pavremsulj sada! Jesam li ti rekla da dođeš da mi pomogneš!? Joj, joj! Šta ću sa tobom!?

Glas joj se gubio, dok smo obilazili imanje. Crkva ljupka, mala, oslikanih zidova. Ulaz nizak, da ne bi Turci na konjima ulazili…Umalo da zavalim glavom i bez konja. Sveci kao da se vrpolje na freskama. Ne, to se sunce poigrava. Uklesan je  pomen izginulim u ratovima. Spisak predugačak. Odavno je smrt  zaigrala na sve ili ništa u ovim krajevima. Ipak, život izvuče po nekog keca iz rukava…

Ostavismo manastir da odmara posle liturgije. Odmah iznad crkve, pokaza se staza. Bez imalo okolišanja, direktno se zabola u planinu. Svuda lišće vaistinu šušti. Krenuli su prvi komentari:

-Jel baš moramo ovuda? Nema neka blaža staza?

-Ima. Evo sad ćemo blažom- reče Ljubo.

-O! Pa ovo je još teže! Pocrkaćemo!

-Kakvi pocrkati, pa ovo je samo zagrevanje.

-Kakvo crno zagrevanje, već sam prokuvo! Mogu pasulj skuvati na leđima!

-Vidiš, nije ti loša ideja. Bogdan super kuva…

-Taman ja tolika i staza. Četiri sata krčkanja. Što bi bio suljpa…

Ljubo ne posustaje sa pričom. Dobro je! Najduži uspon je iza nas. Manastir izviruje kroz ogromna stabla bukava. Sa vrha dolazi osveževajući vetar. Prosto huči. Kaže Ljubo, da odatle i potiče naziv planine.

Huči, huja, vuja…

Posle ovakve deonice, izlazak na  vrh je bio užitak. Doduše, malo saplitanja o kamenje koje prosto raste iz zemlje, davalo je usponu na ozbiljnosti. Na vrhu visoki kameni stub, koji priča priču vekova…

Kao po komandi, zauzesmo sva omekšana mesta, spuštajući rančeve. Trava još nije krenula, ali cveće jeste. Miris  visibaba  se meša sa mirisom sremuša. Nad šumom se nadnelo jato vrana, pa klikću.

-Čudan svat je ovaj Vujan. Izgleda onako, blag i pitom, ali nekad kao da poludi! Spopadnu ga neke teške magle, koje vetrovi nose tamo, amo, pa se lome na bele gomile i kače po granama. Vrane onda doleću i nadleću kao Migovi iznad ratnog poprišta. Puštaju da ih vetar podiže i spušta, kao da tako čiste perje od dosadnih bubica…Odjedanput se sve umiri i na koji minut stane, pa ti stane i disanje, jer se pritisak naglo menja. Taman kada pomisliš da je prošlo i smiruje se, Sveti Ilija počne da se nervira i ljutito seva okolo munjama, pucajući  gromovima u već pogađana stabla. Tada osetiš da si mali kao miš, ali i da si dovoljno živ. A šta bi više…

-Au, Ljube bre! Isprepada nas!

-Ma ne brini, neće grom u koprive…

Vetar pojača duvanje, kao da je čuo Ljubinu priču. Svi se zgledaše, sa ukočenim osmehom na licu.

-Neće valjda sada da puca!? Ima još dosta do Ilindana.

Ubrzano i sa olakšanjem, krenusmo u srce planine. Iz bukove šume čula se  motorna testera. E, to kad čujem, odmah se iznerviram! Dođeš u prirodu, daleko od grada, čoveka, buke. Taman osetiš mir i  tišinu, kad ono neko upali đavola i krene da burgija, testeriše, seče, lomi…Zakonom bih zabranio sve te sprave! Uzmi brate ručnu testeru ili sekiru, opljuni dlanove, pa udri…Đavo vam oko ušiju testerisao!

Dok sam se ja svađao sam sa sobom, naiđosmo na izvor buke. Nekoliko drvoseča je poleglo po sveže odsečenim balvanima. Pored puta stoji   šest  konja, oborenih glava. Kao da se oni stide zbog masakrirane šume. A šuma isečena i uredno složena na metre. Umesto stabala, u vazduhu stoji tuga. Samo neka je našim debelim dupetima toplo i ugodno. Neka ima za roštilja i kamina. Šta će budućim naraštajima drvo, šuma, priroda? Sve ćemo im ostaviti lepo nacrtano. Sasvim sigurno i u 3D verziji.

 A šta bi više…

Čika Ljuba pozdravi jednog opruženog drvoseču:

-Ala ti uživaš, svaka čast!

-Da bogda i ti vako uživo!

-Ih, bre! Šta ti fali?

-Ništa, osim leđa, jarane!- reče smireno čovek i ustade da vrati jednog konja u grupu.

Na drugoj gomili složenih drva, ležao je  mladić, potpuno nezainteresovan pojavom naše egzotične ekipe, kuckajući po tastaturi sprave zvane mobitel. Razrovljeni put se šepurio moćnim količinama blata, čineći scenu  nadrealnom. Veliki režiser se smešio…

_Čika Ljubota! A da malo odmorimo,a?

-Evo, samo da izađemo iz blata. Malo dalje je lepo mesto.

Ostavljamo ljude i konje,  jedne drugima na milost.  Rado izlazimo iz ostatka šume. Sa jedne bukve se začu zvuk, kao plač bebe. Au, al sam puko! Spasi me Jelena:

-Gore kao da plače beba!?

-I meni se učini- graknuše ostali.

-Beba možda, ali beba vrane ili svrake. Vidiš da obleću.

-Uf! Znoj me obli u sekundi!

Napokon, lepo mesto izvan šume. Ispod starog, reumatičnog drveta stoje sto i klupa. Na stablu okačena žica za roštilj. Okolo dovoljno prostora da se pošten čovek ispruži. Suva trava, prekrivena lišćem čini odličnu prostirku. Ranac ispod glave. Zavetrina. Pogledom škakljam oblake. Kapci se lagano spuštaju…

-Ej, jel znate kako lovci probaju toplotu plate na šporetu?

-Kako, Ljube?

-Ispuste slinu na platu, pa ako odskoči, taman je, ako se prilepi, mora se još naložiti.

Sreća, pa nas je grejalo besplatno martovsko sunce. Nije bilo potrebe za loženjem.

-A jeste čuli za hajduka Isidora Bajića? Kažu da je podmirivao oko dvesto žena. Skora sva deca u selima su ga zvala ocom. Žandarmi krenuli da ga hapse zbog marifetluka, a on- pravac u hajduke. Skrivao se 17 godina. Jednog dana je donešena naredba: streljati ga u odsustvu, ranom zorom!

-Nikad ga nisu uhvatili. Sačuvale ga žene. Nije šala-dvesto! Hej! Pa to ni Mick Jagger ne bi stigo…

Džeger? Sva sreća pa nije. Kakva  bi to  deca bila, kukavče! Selo bi se zvalo Džegeri? Mada, to je za nijansu blaze od Keith Richardsa. Po tom momku, Kitu, kako bi se selo zvalo…

-Ljudi, izginućemo od ove lepote! Hajmo još malo hodati.

Zajahasmo ogoleli greben, čvrsto se držeći  đonovima za stene. Vetar, kao  da se skrivao u obližnjem potoku, iskoči i zaduva jako. Stigosmo do jedne narcisoidne stene. Stajala je u inat vetru, sva isfolirana. Popesmo se na nju, folirajući se i sami. Milanovac se ukazao dole, ispod. I on je bio pomalo fensi. Neka je. Valja se!

Vraćamo se prema manastiru. Tragovi divlje svinje u travi. Dobri su to kopači rupa.

-Tamo gde divlja svinja izrovi,  ti zagradi i dođi dogodine. Naći ćeš tartufe. Vole ih jesti ko kisele krastavce!

Raspravljajući tezu o tartufima I krastavcima, dođosmo ponovo do manastira Vujan. Čudesna tišina odzvanja u ušima. Ljubota zausti da nešto kaže, ali se počeša po glavi i samo se zakašlja.

-Pa, Ljube, ljudino, hvala ti na druženju! Svašta smo naučili…

-Nema problema. Javite se. Kad god dođe to, iz Beograda, zovu me. Hajde Ljubo sa nama. Treba biti sa ljudima. Sad me čeka naručena čorba od praziluka. Post je. Hajde  ljudi, u zdravlje!

-Živ bio, lJubeta!

Kradući još malo dana od nadolazeće noći, grabimo ka Takovu. Ostade Milanovac za leđima, češkajući Ljubu zakrpama asfalta po tabanima.

Još se popodne otimalo pred manastirom Savinac. Opet mirna luka. Ukotvljen kraj reke Dičine, kao stari, ali dobro očuvani brod u marini. Još malo dalje,dočekuje nas Takovo. Malo, ali ponosno priča priču o knezu Milošu i junacima drugog srpskog ustanka.

Stoje knez Miloš i Milentije Pavlović, uhvaćeni u spomenik. Ispod spomenika stojimo  mi, sve ređi potomci junaka ove zemlje. Svestan ubrzanog gašenja srpskog sela, neka jeza mi  zagmiza duž kičme.

Dan je izdisao na  nebu iznad Takova. Setih se Isidora Bajića.

-Bajo moj, on ti je opslužio oko dvesta žena!

Pa možda je to rešenje!

-Isidore, gde si!?



Dopisnik iz Džepova Prirode:

Branislav  Makljenović





-






Нема коментара:

Постави коментар