Zašto stojiš sama

Glava mi je pod kapom

Nebo se igra bojama

Zašto stojiš sama

Dođi da vidiš 

Šta je to tama

I kuda ide ovaj  svet

Vidiš li put

Bez svetla

Uzmi me za ruku

Lakše ćemo proći

Neka kiša opere 

Tragove naših grešaka

Hajde

Požuri

Idemo

Vreme je

Svi su došli

Pokazuju zube

Ali, šta se to nas tiče

Hajde kreni 

Krupnim koracima

Poželi nešto

Budi skromna

Šapni mi na uvo

Da ti zamotam 

Ceo svet

Da ga poneseš

Da ga odneseš

Negde na sigurno

Negde na neko mesto

Neko tiho mesto

Gde nema

Ničeg osim

Jednog raštimanog klavira

I glasa kojim pozivaš

Ostatak sveta na predaju

Dođi da vidiš

Kako pliva mrak

Okrenut leđima

Dovoljan sam sebi

Nesvestan nas

Gust kao džem

Od šljiva ranjača

Dođi da vidiš

Dođi

Zašto stojiš sama...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Vetar

Vetar kao brzi poštar

Najavljuje kišu

Odozgo sa planine

Niz dolinu, preko grebena

Kroz potoke

Niz gudure

Snažan, hladan,ozbiljan

U svom nastojanju da

Rasčisti put kapima

Koje se skupljaju

Za tren

U male vodene zavese

A onda ubrzano

Pokrije mokrinom

Svu suvoću

Koja se već gušila u sebi

Putevi sipljivo dišu

Magličastom parom

Sve dok sunce

Ponovo ne proviri

Odagna oblak u stranu

Gledajući kako se lišće

Šepuri kristalnim kapima

Uništavajući tanke trake

Njegovog svetla

Kao u sudaru laserskih mačeva

Krovovi kuća se svečano šepure

Okupani, čisti, namirisani

Magla je, kiša se povlači

U ilegalu, posle uspešnog

Gerilskog napada

Sunce je izašlo na teren

Igra se nastavlja

Po njegovim pravilima...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Pišite mi u komentarima kako vam se čini...

Pratite blog za još pesama i priča...

Čovek je nejasno značenje

Svetlost i boje

Slikaju sebe

Ruke menjaju oči

Na rubu sveta
Priroda okreće leđa

Čovek je samo 

Nejasno značenje
Nehajna reč
Opake suštine

Sirova građa besmisla

Prazan mentalni folder

Navala nabubrelih oblika
Kipova po kamenim ogradama
Sa grozdovima ogromnih promašaja

Mekana glina
Oblikovana kandžama
Lakiranim ljubičastim talasima

Otškrinuta vrata
Drugih svetova
Sa hiljadu reka

Bleštavog jutra
Sa zvučnim potpisom ptica
Na drveću isprepletenih grana

Ljudi do neba
Zaneseni lažnim plamenom
Odraza u staklenim školjkama

Osvetljenih predela
U dubokom trenu tihog sutona

Razblaženi mozak zuri
U stvari ispred sna

Razbijene figure
Se kotrljaju po tlu

Magija izmešanih boja
Boji viziju čistih prozora
Na prljavim dušama

Koje su srodstvo
Sa drugim svetom
Skupo platili
Visokim sjajem
Besprizonih odraza... 

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Pišite mi u komentarima kako vam se čini...

Pratite blog za još pesama i priča...

Mrak je

Slušam svoje disanje.

Prozor mi žmirka svetlom.

Kroz njega grad ne dopire,
Samo slutim zgrade preko ulice.

Decembar definitivno odlazi,
Dok nam svi prete novom godinom.

Januar prilazi sav narogušen.
Ne prija mu tolika doza odgovornosti.

Kako povesti nekoga za ruku u bolji život.
Kako pružiti nadu, nekome ko više ne veruje.
Kako dati odgovor na gomile pitanja.

Zašto ne poslati sve dođavola
I otići u prvu kafanu, pijući svoju nagradu
Ili polokati halapljivo tek vidljivu kaznu.

Žmirka mi neki plamen u očima.

Mrak je.

Pokušavam da ga ugasim trljanjem,
Pre nego se sretnem sa nagoveštajem
Ozeblog svitanja, punog jarkog čemera,
Izbrazdanog dubokim linijama bora,
Tim kanjonima usečenim po čelu,
Na glavi vreloj kao pritvorena vrata šporeta.

Mrak je.

Slušam svoje disanje. 

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Heroji

Poslednje rovove drže heroji,
Svjedoci bitaka i rasipanja krvi.
One što su otišli, niko ne broji,
Ugasiće svijetlo zadnji i prvi.

Linija odbrane sve je kraća,

Kroz vene teče samo voda.

Na fiskalnoj kasi generacija plaća,

I sledeća, a tek je počela da hoda.

Pucali su iz svih lajavih cijevi,

Bez metaka su ranjavani ljudi.

Na vrh se popeo neko lijevi,

I pad je let, nek im se tako sudi.

Kuća je ostala bez krova,

I zidovi se odavno klate.

Uporno nam govore da je nova,

Umišljeni praznu slamu mlate.

Dok proroci prizivaju med i mlijeko,

Čovjek se drži hljeba i motike.

Gladni i žedni, aplaudiraju meko,

A paun gradi zemlju egzotike.

Pred fiskalnom kasom, generacija plaća...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav  Makljenović

Mećava

Mećava je misao zatrpala snijegom,
Ledenice krckaju,oči guraju vani.
Tijelo se odvuklo sa napaćenim zbijegom,
Gnoj se već razlio po otvorenoj rani.

Mrak me uzjahao i podbada u trk,
Ulica odjekuje od potkovanog đona.
Ulazim u grad potpuno hladan i mrk,
Znajući da ne postoji bezbednosna zona.

Uz jedan prozor slabo svjetlo se penje,
To malo žute je ukrotio slikom led.
U krošnji ostarjelog kestena vjetar stenje,
Dok je mjesec prosipao srebro, kao da je sijed.

Počinjem globalno da se topim i ledim,
Po nekad sam tvrd, po nekad tečan.
Sa mjesecom i sam po malo sijedim,
Sa vjetrom sam i sam po malo vječan.

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović

Žena kao planeta

U moru ljudi jedan je čovjek,
Jedna je žena, krhka a jaka.
U mnogima se upisala dovijek,
Neka joj je zemljica laka.

U vasioni punoj planeta,
Zemlja odavno ostavlja traga.

U zemlju, koja nam je sveta,
Legla je da odmori, žena draga.

Nebo je otvorilo širom vrata,
Primilo dušu, meku ko svila.
Da nas gleda odozgo, sa sprata,
Da zauvijek jeste, a ne samo bila.

Dok si u nama, bolji smo ljudi,
Makar za mrvu i to nam prija.
Tvoj osmjeh naka nas budi,
Tvoje svijetlo neka nam sija.

Nebo je otvorilo širom vrata...

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović

Kentaur u Kala Neri

Noć je potpuno obložila sobu broj 3. Tri žene spavaju brzo.
Jak i čudan zvuk odjeknu pred vratima.

-Anđo, jel čuješ!?
-Čujem! Šta je to?
-Otkud znam! Nešto tresnu!
-Miro!?
-Spava. Blago njoj.
-Šta bi moglo biti?
-Eno ga opet! Čuješ?
-Uf, da!
-Da nije Kentaur!?
-Kakav bre, Kentaur!?
-Znaš, onaj...
-Ako je on, ti si najbliža vratima...
-Uđe li, mene neće videti od vrata. Eto ga pravo na tebe!
-Daj, bre, Viki! Šta pričaš!?
-Majke mi. Pogledaj prema vratima.
-Kako da gledam kad je mrak!?
-Pa upali svetlo.
-Bože, svašta! Odoh zaključati vrata!
-Hajde...

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav  Makljenović

Kradem Azurno

Jurišam buđenjem u  dan,
Kao stvoren za osvajanje.
Od snova sam mokar i slan,
Naprijed u jutro, u novo vajanje.

Postrojavam se u dva reda,
Napadam svijetlost svim snagama.
Sunce, izgleda, želi da se preda,
Njegova vojska jaše na ragama.

I podne diže bijelu zastavu,
Cilj postignut, predaja traje.
Jutro je zatražilo od dana rastavu,
Svijetlosnom ponoru, noć se daje.

Porobljeno svijetlo lagano gasne,
Sunčeva vojska u rovove zapada.
Sa leđa prilaze tame, ali kasne!
Mir je potpisan, niko ne napada.

Bliži se noć, dan pljačkam, haram,
Sa nebeskog vedrog kradem azurno.
Sunce se povlači ili se varam!?
I dan se predao, ne tako burno.

Sunčeva vojska u rovove zapada...

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav  Makljenović

Odsanjani san

Noć se grčila porađajući jutro, dan,

Jastuk je prekriven dužinom tvoje kose.

Sa očiju mi otpada odsanjani san,

Sa usana ti popih par kapi rose.

Okrećeš  se na drugu stranu i vučeš ćebe,

Dužina leđa baca duboku sjenu.

Prstom ih prelazim dok oko mi zebe,

Iskra blijesnu, kao da munja sijevnu!

Lijeno se protežeš, ruka para zrak,

Dodiruješ me nogom, dugom kao milja.

Na lice ti pade  svjetlo, sunčevi trak,

Da li je to san? Ne! Ipak je zbilja.

Rukom zaplovi prema mojoj ruci,

Dodir te kože je mekan kao svila.

Čaršaf polako sa mene svuci,

I budi vjetar, kao što si nekad bila...

Sa usana  ti pijem par kapi rose...

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenovic

Iza duge

 

Brzo ulazim u tvoje oko,

Obrve mi kažu svašta.

Rukom razgrćem hrpu nevinih,

Zaglavila se ruka u podnožju.

Kako da te bacim iza duge!?

Kako da se nagovijestim!?

Želim da me onesviješćuješ,

Udarima groma, dok munja spava.

Želim da sam ti u oku blijesak,

Da svijetlo ne utrne.

Da se raspe po praznim čašama.

Niko se neće sjetiti da ih napuni.

Dok ne dođe dan za svođenje računa,

Ako se takav dan pojavi.

Zovi me da potpišem.

Ako potpišem, mrtav sam.

Želim da u oku sam ti blijesak...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav  Makljenović