Prozor mi žmirka svetlom.
Kroz njega grad ne dopire,
Samo slutim zgrade preko ulice.
Decembar definitivno odlazi,
Dok nam svi prete novom godinom.
Januar prilazi sav narogušen.
Ne prija mu tolika doza odgovornosti.
Kako povesti nekoga za ruku u bolji život.
Kako pružiti nadu, nekome ko više ne veruje.
Kako dati odgovor na gomile pitanja.
Zašto ne poslati sve dođavola
I otići u prvu kafanu, pijući svoju nagradu
Ili polokati halapljivo tek vidljivu kaznu.
Žmirka mi neki plamen u očima.
Pokušavam da ga ugasim trljanjem,
Pre nego se sretnem sa nagoveštajem
Ozeblog svitanja, punog jarkog čemera,
Izbrazdanog dubokim linijama bora,
Tim kanjonima usečenim po čelu,
Na glavi vreloj kao pritvorena vrata šporeta.
Mrak je.
Slušam svoje disanje.
Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović
Нема коментара:
Постави коментар