Ravnodušnost

Uvukla se u sve pore,

Mlako teče kroz vene.

Postaje sve gore i gore,

Oko u oko bez sjaja blene.

Prolaze ljudi kraj tuđih sijena,

Ne vide , ne čuju i ne žele ništa.

Samo raste ta gomila lijena,

Poput zagnojenog, ogromnog prišta.

Padaju glave, smrt kosi svuda,

Bolest se uznosi, planetom vlada.

Gospođo ravnodušnost, izvolite ovuda,

Okrenite ovdje glavu, odmah, sada.

Brat ti je pao, pokušava da ustane,

Zašto baš ti da mu pomogneš?

Okreni glavu, pusti ga neka odustane,

Možeš sigurno za to snage da smogneš.

Zašto bi se osvrtao na nečiji plač, tugu,

Kad imaš sve, zašto biti u crnini, rušan?

Zašto bi pomogao nekom, pa i drugu,

Kad je mnogo lakše biti ravnodušan.

Sve se neke spodobe oko nogu pletu,

Bože, kako smaraju ti živi ljudi!

Ravnodušnost se razlila po ovome svijetu,

Prođi pokraj mene i ravnodušan budi.

Okreni glavu...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović