Dve vrane se začuđeno pomeriše sa puta na ogradu, dok je kombi milio kroz selo. Debelo brdo
kao zarobljeno u pokretu, bezglasno promiče sa maglom. Drveće okovano ledom,
posuto sa malo snega, kao vanillin šećer po kori krempite, grebalo je krov
vozila. Mahinalno spustih glavu. Veliki Povlen sa pomoli na tren iz guste
magle. Moćna stena obložena šumom. U podnožju
vidjeh tanak mlaz dima, iz dimnjaka planinarskog doma. Nedelja obučena u
belo, kao mlada. Doduše, malo ukočeno izgleda od ovog minusa, ali mlada je
mlada.
Ispred doma nekoliko automobila i jedan kombi. Planinari iz Bijeljine. Dočekali srpsku Novu godinu sa
domaćinima iz Valjeva. Ulazimo u trpezariju, gde je vladala potpuno opuštena
atmosfera. Svega nekoliko planinara doručkuju i piju jutarnju kaficu. Domaćin
Mirko se pojavi iz kuhinje.
-O, dobro jutro! Izvolite, izvolite. Dobro došli!
-Dobro jutro! Sretna vam Nova godina i pristavljaj kafu.
-U, bre! Čemu žurba!? Sad će to sve lagano, po redu…
-Dobro, dobro. Hajd polako, pa požuri…
Kroz poluzaleđene prozore krnjavi pogled na belinu. I slike
sa zidova nas pogledaše belo. Najzad, prepustih se belim mislima, podupirući
hladan zid toplim leđima. Ubrzo zamirisaše čajevi i kafe, kuvani lagano, a
posluženi brzo. Robert, Dragana i Zoran naručiše i ponuđenu proju sa sirom.
Odjednom za stolom zavlada vrlo prijatna atmosfera. Zaleđena lica se kraviše
osmehom. Čulo se pucketanje bukovine u smederevcu. Toplina razbuktala i sjaj u
očima. Spremni smo za planinu.
-Hoćete najpre na Veliki Povlen, pa grebenom dalje…
-Tako je. Veliki, Srednji, Mali, pa nazad.
-O, pa to je odlično za ovakav zimski dan! U koliko vas
očekujemo za ručak?
-Tu smo oko tri. Hoće pasulj biti gotov do tada?
-Nema pasulja.
-A!? Kako nema? Pa naručili smo…
-Mnogo hrane je ostalo od sinoć, posle dočeka. Da ne pravimo
pasulj, kad već ima čorba i sarma. Može?
-Hm! Sarma? Mirko, ti si neodoljiv čovek. Da te poljubim
jednom!
-Neka, hvala! Samo vi polako krenite.
-Idemo polako, jer se brzo dogovorismo.
Kako izađosmo pred kuću, tako nahrupi vetar u talasima,
bacajući inje u oči. Na tren zastade dah od hladnoće. Svi se naglo uozbiljiše i
zavukoše glave pod kape i kapuljače. Najmlađi član družine je Pavle. Ima
čitavih devet godina i Jedva čeka da ide na planinu.
-Jesi spreman, čika Pavle? Da krenemo?
-Može, samo mi namesti ovaj štap. Nešto se skupio.
-Eto. Namešteno. Hajmo sad žustro, dok se nismo pretvorili u
deda mrazove!
Brzo smo se popeli na vrh Velikog Povlena. Niko nije
prozborio ni reči. Samo se čulo duboko disanje i škripa snega pod čizmama. Par
minuta predaha uz jednu zajedničku fotku, pa smo se morali spustiti do grebena,
u zavetrinu. Odatle je već bilo lakše. Uz oprez prilikom gaženja po stenama,
zaleđenim I klizavim, uđosmo u zagrljaj planine, hladan i beo. Grane su spale
nisko, pritisnute teretom snega, pa smo se provlačili ispod, kao u nekoj igri,
već odavno smišljenoj. Neko bi to nazvao
“igra ledenih perli”.
Prijatno se zagrejasmo, sve do šume “striborove”. Jedno malo
parče šume četinara, svaki put izaziva uzdahe zadovoljstva. Prosto čarobna
šumica, mami te da zastaneš, odmoriš, osvrneš, naćuliš uho i…ćutiš.
Ćutanje nije baš uobičajen momenat u grupi planinara, pa se
pokrenu lavina reči. Ipak je bezbolnija od snežne lavine.
Visoke jele i borovi, okićeni novogodišnjim kićankama od
belih ukrasa, ukočeno stoje, samo po nekad mrdnuvši nekom granom pod naletom
vetra.
Neoprezno ubacih sneg sa kapuljače direktno na kožu leđa!
Skočih kao u crtanom filmu! Vreme je da se krene…
Na Srednji Povlen jedva nabasasmo. Magla se zaigrala sama sa
sobom, bez ikakve potrebe da još neko učestvuje. Vetar doprinosi da razmišljanja i nema. Samo idem dalje, jer:
Uske staze me vukle za nogu,
Vjetrovi me gurali u leđa.
Sve bliži sam bio bogu,
Među nama je samo tanka međa.
Na maloj visoravni, ispod Malog Povlena, crkvica i zvonik,
pobodeni u zemlju i sa njom srasli. Sve se nekako skupilo i dobilo druge
dimenzije u očima posmatrača.
Još jedan zamah preostale energije spuštamo u nožne mišiće i
polako se penjemo u nevidljivo. Cipele proklizavaju. Noge malo drhte. Pluća se
stisla kao da ih neko davi. Šiklja para iz usta. Taman kad je svima bila na
ustima reč: “ima li tog vrha negde”!? izroni iz beline sivo kameno obeležje.
Začu se i lavež pasa. Nismo jedini u planini? Lovci? Ne. Nekoliko ubrzanih
planinara sa još užurbanijim psima. Nasta opšta graja. Smeh se mešao sa lavežom i glasno izvikivanim komandama. Iza mojih leđa odjeknu:
-Lezi dole!!
Umalo ne zalegoh na neviđeno, ali me spasi još jedna
komanda:
-Arči, rekao sam, lezi!!
Sreća, ne zovu me Arči, još manje Arčibald, inače bih klečao
u plitkom, smrznutom snegu, isplaženog jezika i podređenog pogleda u očima. U
zamenu za takav preformans, uskladismo jedan lep fotosešn.
Ipak klekoh i zagrlih prvog do sebe, Arčibalda. Dok smo
pozirali, zahvalno me liznu po licu. Uzvratih mu češkanjem po glavi, koja se
šepurila dugačkim ušima, dok je izvirivala ispred šmekerskog, zelenog prsluka.
Posle seanse fotkanja, upoznah se i sa ostalim psećim članovima ove družine.
Dva čupka, kovrdžave, zaleđene dlake, jedan mali švrćo i veliki smeđi pas vučije glave, a mačije umiljatosti.
Sa dvonožnim članovima, simpatične družine, progovorismo po
koju reč, između naleta vetra i međusobnih čarki pasa. Obe ekipe su se
čudile da po ovakvom minusu ima još “budala”
u planini.
Zajedno siđosmo u podnožije, uz obilje proklizavanja i padova.
Prvi sam otvorio sezonu. Prostreh se po niskom žbunju, objašnjavajući Pavlu
kako treba hodati po klizavoj stazi.
Skoro svi su se upisali u knjigu padova. Nije utvrđeno ko je
poneo epitet-pad sa stilom.
Na raskrsnici staza, u dolini izmađu Malog i Srednjeg Povlena, razdvojismo se od razigrane
ekipe i ponovo utonusmo u maglu i već viđeno-ništa. Vetar je kočoperno
pokušavao pocepati taj neprozirni plašt i pobacati ga dole negde u kotlinu. No, magla se čvrsto
držala za vrhove stena i stabala, dajući priliku okolini da se pohvali samo
obrisima.
Zaobiđosmo vrh i sekući široki proplanak, spustismo se na
kolski put, vrlo blizu doma. Svi su već naslućivali miris sarme, kad Pavle
zapita:
-Koliko još ima do doma?
-Oko 15 minuta.
-Kako petnaest, kad mama malopre reče da ima još deset.
-Hm.
-Pavle, kod vodiča ti je vreme vrlo rastegljiv pojam.
Uskoro se taj rastegljivi pojam pretvori u vrlo čvrstu i idiličnu
sliku planinarskog doma. Ispred kuće se šetkao naš vozač Željko, sveže
naspavan, sa cigarom u zubima.
-Već ste stigli!?
-Stigli? Nigde mi nismo ni odlazili. Nego,šta je sa sarmom?
-Uf! Eno je u šerpi. Miriše ko mlada!
-E, ti ga zabrazdi! Mlada miriše na sarmu!? Pa valjda se
istuširala, pred venčanje?
-Dobro bre! Može da miriše i na mladine čarape, samo da se
jede…
Uđosmo unutra, unoseći malo snega i hladnoće u trpezariju.
Postavljen sto za gladne I pomalo umorne. Miris sarme se mešao sa mirisom
nečijih čarapa. Pomenuti pasulj je pao u zaborav pod naletom čorbe i urolanih
sarmica. Salata od cvekle je bojom krvi, razbijala devičansku belinu stolnjaka.
Jabuke i dunje su stigle sledećim vozom, u kupeu sa pitama. Rasčupane glave,
crvenih obraza I curećih noseva, odavasmo stanje raspamećenog uživanja. Setih
se da mi još nešto fali:
-Mirko, daj još jedan taj čaj od hajdučke trave, pa nek ide
život!
-Važi, samo me nemoj ljubiti, majke ti!
Dopisnik iz Džepova Prirode:
Branislav Makljenović
