Nedelja se kočoperila sa svojih osam jutarnjih sati. Oblaci lelujaju nisko iznad Mladenovca. Prolazimo tek probuđeni gradić, do sela Koraćica. Skrećemo uskim asfaltom do kraja.Kraj nam je i početak. Dočeka nas pored istoimenog potoka,vekovima usnuli manastir Pavlovac. Izgrađen u vreme Despota Stefana Lazarevića. Više puta rušen, a sada stamen, kao brod u nekoj maloj, mirnoj luci. Nešto se baš narogušilo odozgo, ali mi se spremismo za pešačenje sa filozofskim mirom. Potok klokoće ispod ledenog okova. Kažu da je ovde Patrijarh Arsenije Čarnojević služio jednu od poslednjih liturgija pred polazak sa narodom u Ugarsku. Crkva posvećena Svetom Nikoli, svedoči svojom lepotom o padovima i uzdizanjima utkanih, ljudskih duša...
Nestvarnu tišinu prekide Bogdan:
-Pa da krenemo?
-O, da. Dosta sanjarenja. Zahladilo je!
Jedini izdanak ženskog roda procvrkuta:
-Jel mogu da dobijem jedan sendvič?
-Ma, gospođo! Šta je jedan za vas!? Evo dva.
Domalo krenusmo preko potoka, poluzaraslom stazom. Šuma nas je pozdravljala razgaljivim jezikom ptica. Poneka krpa snega na usahlom lišću. Na nekim delovima blatnjava dobrodošlica. Divno se lepi po đonovima. Iznad nas se nebo bori sa navalom oblaka. Jedan deo prosu malo plave, po vlažnom sivilu. Možda se probije i sunce...
Probijamo se do glavnog puta ka vrhu, gde i stižemo pristojno zadihani, rumenih noseva. U nizovima vikendica tek po neki posvećenik. Obavezni pseći pratioci trčkaraju ispred nas, razdraganih repova. Kod spomenika poginulim borcima iz Kosmajskog odreda, smo sami. Ćuteći, prepustismo se mislima.
Nebo izgleda dobija bitku sa oblacima. Sve više plavetnila raduje oči.
Silazimo do manastira Tresije, kratkom, šumskom stazom. I potok se tako zove. A crkva posvećena svetim arhangelima, Mihailu i Gavrilu, udobno se smestila na manastirskom imanju, primajući namernike...
Ivona upita:
-Jel ima još sendviča?
-Dobra ideja! Da se doručkuje,reče Goran.
Povadismo sve jestivo iz rančeva na sto, pored česme i tako otpoče radnja koja lepo zadovoljava želudac.
Nije baš neko zadovoljstvo punog stomaka penjati se uz brdo, ali kad je bilo jače od nas. Od Tresija do vidikovca iza grdnih antenskih postrojenja, išli smo skroz laganim korakom, kao da su ispred nas bog zna kakvi visovi. Sagrađena konstrukcija od nekoliko spratova, pomože nam da sagledamo deo Šumadije, tek poprskane zrakama upornog sunca. Avala nam maše elegantnim tornjem. Sve je tu za još malo užitka.
Noge idu dalje, skoro same. Malo ispod, na vrhu Beli Kamen je i spomen kosturnica, palim borcima iz 1914g. Čas istorije i geografije u jedan mah. Još ćutanja...
Nastavljamo pešačenje kroz ušuškanu bukovu šumu. Lišće samo ššššššušti pod nogama.
Bogdan se javi:
-Evo šta meni treba! Malo šume, ptice, mirisi i po mogućnosti, potočić...
-Eh, Bogi, što si postao izbirljiv! Gde da ti nađemo sada potočić?
Pređosmo preko jednog, raskvašenog proplanka. Još malo blata. Na ulazu u drugo parče šume, izniče manastir Kasteljan. Doduše, sačuvane su ruševine, ali i u tom obliku uliva poštovanje i divljenje! Kakav spoj građevine i prirodnog okruženja! Kamen procvao mahovinom, stopio se sa dugačkim stablima bukve, pa nisi siguran šta je iz čega izniklo.
U jednom trenu se probi kao koplje, traka sunca i pobode se po sred temelja crkve. Od takvog prizora uvek mi krenu trnci skakutati po glavi...
Još par kilometara do početne tačke, manastira Pavlovac. Već je pola tri. Protrča vreme kao lopov. Malo težim nogama nastavljamo kroz šumu. Ubrzo začuh žubor. Staza silazi do potoka.
-Bogdane, evo ti potok, kad si navalio!
-E, baš vam hvala na poklonu!
-Ništa! Samo pazi sledeći put, šta ćeš da poželiš!
Naišli smo na deo gde voda pravi lakat krivinu. Nečije vredne ruke su baš taj deo očistile od smeća, žbunja i nanosa. Sagrađen drveni mostić. Na zaravni iznad mosta, postavljene oblice umesto klupa. Jedan zapušten Džep Prirode, pretvoren u parče raja. Ko god da se bavio tim poslom, kapa dole i hvala mu!
Nismo žurili otići, potpuno očarani prizorom. Posle priličnog broja mini deponija smeća, po šumskim drumovima, ovo nas razgali. Siguran sam da ćemo ovde doći ponovo.
Ostatak hodanja nije bio posebno zanimljiv. Izađosmo na glavni put. Neki likovi u kombiju, taman da krenu, pa upitah:
-Momci, ima li u blizini neka prečica do Pavlovca?
-Ima gore, malo više, kolski put, ali to ti je katastrofa!
-Što?
-Pa blato, zemljače!
-A, to. Odlično. Hvala!
Odvezoše se, blago zbunjenih lica. Šta im je tu odlično!?
Pronađosmo isti onaj put kojim smo i došli. U pokušaju da izbegnemo blatni deo, uhvatismo prečicu, koja nas odvede u...ništa. Nekako se iskobeljasmo na drugu trasu. Dobili smo još veću količinu blata. Aleluja!
Napokon se stidljivo pojavi lišćem obložen putić, koji nas dovede do potoka. Krug je zatvoren. Manastir Pavlovac nas mjerka okruglim prozorčićima. Da, malo smo se zadržali. Hvala na gostoprimstvu! Evo, samo da operemo cipele...
Dopisnik iz Džepova Prirode:
Branislav Makljenović
