Srebro na prozoru

Spavao sam. Ne baš tvrdo. Onako, na pola oka.

E, da. Sanjao sam nešto. Šta? Ne sećam se mnogo.

Kao, zategnuto mi lice. Nasmejan. Srećan.

Noge plešu. Neki dobar ritam. Argentinski tango, možda.

Nisam nikada bio u Argentini(šteta). Još manje sam znao plesati tango(pomalo).

U snu to lepo ide. Rasplesao se kao leptir. Furaju noge na sve strane. 

Samo da se ne odšarafe, pa otpadnu! Za tango je potrebno dvoje.

Sanjam i neku ženu. Da, da. Zgodnu ženu.

Znaš već kakve su, kao male vrteške. 

Držim je grčevito za ruku, dok drugom pridržavam leđa. 

Više zbog sebe, da ne poletim. Suva mi usta. Žedan sam. 

Odškrinuta su vrata u neobičan svet, u kome sve možeš.

Svet u kome su sva jutra bleštava i gone te u žestoki ritam.

Igraj. Samo igraj...

Neki čudan zvuk mi svrdla glavu. Uporan je. Drobi mi san.

Prokleti telefon!

Petnaest do šest! Čkiljim na jedno oko.

Petak je. Nova godina je stigla juče. Bez čekanja.

Napolju je još mrak. 

Glava se bistri. Idemo na Rudnik. Jees!

Zaplesah dva tri koraka ka kupatilu, sa tendencijom ka padu. 

Hladan mlaz iz tuša je po meni  pevao: "Ona radi u rudniku i život joj nije lak"...

Oblačim se. 

Nešto me probada u levom kolenu.

Na prozor neko prosipa bleštavo srebro.

Svanulo je...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Jutro na Avali

        

                                              

Nije kome je namenjeno, nego kome je suđeno. Trebali smo ići na Rudnik, ali svi junaci ostadoše u toplim domovima. Tri musketara se odlučiše za bližu opciju, Avalu.

Avala je nekako skrajnuta iz naših misli, skoro da je i zaboravimo. Onda dođe momenat kad je se setimo i lupimo po čelu:

-Hoćemo na Avalu?

-Daaaa!

Tu se nema šta specijalno pripremati. Malo toplija odeća, neke čizme, sendvič, voda i...osmeh. Čak i ako je prazan ranac, osmeh ga popuni skroz.

Provesti par sati u prirodi? Tako je!

Ništa rano, tek u devet krenusmo. Autom za čas: 20 minuta. Parkiranje u Pinosavi. Protezanje na početku staze. Pozdraviše nas dve devojke. U patikama su i idu na trčanje do vrha. Svaka čast!

Već kod izvora Sakinac nas obuze tišina. Magla se spustila nisko. Sneg škripi pod đonovima. Vrabac nešto dobacuje. Jutro se ne usuđuje pokazati u celosti...

Prtim stazu ka vrhu. Para izlazi  mlazovima iz usta. Telo se zagreva. Dobro je...

Ivona upita:

-A zašto ne idemo očišćenom stazom?

-Zato što je očišćena.

-A, da. Lep odgovor.

Ubrzo izađosmo i na tu, očišćenu stazu. Dočekaše nas kučići sa podmlatkom. Neko se već obradovao.

Pred sam izlazak na vrh, magla je naglo propustila nekoliko sunčevih projektila. Za čas nastade pozlata u sivilu...

Sretosmo svega nekoliko šetača. Dok se vazduh od -6C zabijao u pluća, oči su vlažile od lepote. Pristojan mir je sletio na ramena. Da, da. Lepo je...

-Hoćemo do doma?

-Kojeg? Doma omladine?

-Planinarskog!

-Naravno! Čaj kraj kamina nam se smeši.

Stazom ispod TV postrojenja se spustismo u utrobu tišine. Samo se čulo pucketanje drveća, okovanog belim. Sa jedne grane se naglo otkide Jastreb i bešumno  se stopi sa sivilom. Oborena stabla pričaju priču o prolaznosti...

U pola dvanaest došetasmo u restoran planinarskog doma Čarapićev brest. Vatrica naložena. Jedna ekipa upravo odlazi. Zauzimamo počasna mesta uz sam kamin. Osećaj topline dopunjavamo sa vrelim čajem. Kao da zapucketa malo i u duši...

-Eh, ovako bi magla ceo dan-oglasi se Ivona.

-Super! Pa da krenemo nazad.

-Što si grozan!

Da, moglo bi se ovako vazdan, ali neka nas još malo na snegu.

Pustismo da nam se telesne mašine zagreju, penjući se stazom prema Avalskom tornju. Izniče pred nama kao ogromno koplje. Baš tim šiljatim delom je probio maglu, zadirući u nebo, zaleđeno i plavo.

Na istom mestu isti kučići, vrte istim, obradovanim repovima. Ovaj put više ljudi. Deca jure na sankama. Glasovi skidaju inje sa grana. Avala se smeje...

Brz spust, onom, očišćenom stazom. Na parkingu nas strpljivo čeka Goranov Reno, onaj kojem nikad ne zapamtim naziv.

Već u dva sata Beo grad nas ponovo  privija sivilom.

Od sumraka do svitanja, nije bilo, ali jeste Od doručka do ručka.

U toplom stanu, zamirisa nešto iz tople rerne i bi uskoro posluženo toplom rukom. I ono malo duše, za čas postade...toplo.

Dopisnik iz Džepova Prirode:

Branislav  Makljenović