Srebro na prozoru

Spavao sam. Ne baš tvrdo. Onako, na pola oka.

E, da. Sanjao sam nešto. Šta? Ne sećam se mnogo.

Kao, zategnuto mi lice. Nasmejan. Srećan.

Noge plešu. Neki dobar ritam. Argentinski tango, možda.

Nisam nikada bio u Argentini(šteta). Još manje sam znao plesati tango(pomalo).

U snu to lepo ide. Rasplesao se kao leptir. Furaju noge na sve strane. 

Samo da se ne odšarafe, pa otpadnu! Za tango je potrebno dvoje.

Sanjam i neku ženu. Da, da. Zgodnu ženu.

Znaš već kakve su, kao male vrteške. 

Držim je grčevito za ruku, dok drugom pridržavam leđa. 

Više zbog sebe, da ne poletim. Suva mi usta. Žedan sam. 

Odškrinuta su vrata u neobičan svet, u kome sve možeš.

Svet u kome su sva jutra bleštava i gone te u žestoki ritam.

Igraj. Samo igraj...

Neki čudan zvuk mi svrdla glavu. Uporan je. Drobi mi san.

Prokleti telefon!

Petnaest do šest! Čkiljim na jedno oko.

Petak je. Nova godina je stigla juče. Bez čekanja.

Napolju je još mrak. 

Glava se bistri. Idemo na Rudnik. Jees!

Zaplesah dva tri koraka ka kupatilu, sa tendencijom ka padu. 

Hladan mlaz iz tuša je po meni  pevao: "Ona radi u rudniku i život joj nije lak"...

Oblačim se. 

Nešto me probada u levom kolenu.

Na prozor neko prosipa bleštavo srebro.

Svanulo je...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović