Riđa dama

 

Budan? Razdanilo se. Pomerih glavu da vidim koliko je sati.

Tada se i Đina pomerila, ležeći ispod mojih nogu, vrebajući  pokret.

Obradovala se, snažno lupajući repom. Dum, dum, dum...

Bila bi odličan bubnjar. Kakav ritam!

-Dobro jutro Điki.

-Dum, dum, dum!

-Dobro, dobro. Lakše malo sa tim repom. Probudiđeš celu zgradu.

Već samo malo kretanje, kapira kao pripremu za šetnju.

Skače sa kreveta i u predsoblju zauzima nestrpljiv stav.

I ispušta neke niskofrekventne zvuke, potpuno neprimerene jednom dostojanstvenom psu.

Ipak, udostojila me sa par minuta, dozvolivši mi tuširanje hladnom vodom. 

To svakako traje mnogo kraće. Par sekundi! Još deset sekundi za oblačenje. 

U stavu drskog nagoveštaja gromkog laveža, nagnala me je na urgentni izlazak iz stana. 

A napolju minus šest, razjarenih košavom! 

Subota. Pola osam. Nema žive duše. Lepota neopisiva.

 Hrlimo u parkić. Đina uredno obavlja svoje potrebe. Diskretno skupljam i odlažem u kantu.

 Pod naletom vetra i sam sebe skupljam.

 Điki obilazi teren uzdignute glave, izazivajući košavu na dvoboj. 

Dugačke uši i i riđa dlaka se ponosno vijore, kao pseća zastava.

Jutros smo sami. Nema drugara. Šetamo do drugog parka. Ni tamo nema nikoga.

Najzad, svraćamo u pekaru, po doručak. 

Đina snažno upija mirise hrane., gledajući u prodavačicu zaljubljeno.

Devojka mi tiho dobaci:

-Izvinite, ali psima nije dozvoljeno...

-Naravno. Ova riđa dama nije sa mnom. Ne znam zašto, ali stalno me prati...

-Samo brzo, molim vas!

-Važi, sad ću je ispratiti.

-Gospođice repata, zamoliću vas da napustite ovaj mirisni prostor.

Đinin pogled se fokusirao na sadržaj kese, ignorišući  moju molbu.

 Nije se nimalo uzbudila. Izašla je sama, prateći pomno sadržaj u mojoj ruci.

Na raskrsnici se družimo sa bojama na semaforu, čekajući da protutnji zeleni tramvaj.

Donacija Švajcarske iz 1848. Par vekova gore, dole...

Beograd je najljepši kad spava. Posebno vikendom ili praznikom, rano ujutro.

Jutra umivena košavom.

Jutra probodena bodežima sunca.

Na ulazu srećemo komšinicu.

-Komšija, ne radi lift.

-Dobro jutro komšinice. Hvala! Već smo ovjerili stepenice. Kako je vaša kuca?

-Kuca? Mislite muž? Nemam ja kucu, komšija.

-A, tako. Pa, niko nije savršen.

-Da, da. Vidimo se. Prijatno.

-Takođe.

Overismo  još jedared taj bezbroj stepenica.

Iz stana na trećem spratu se oglasio budilnik.

Osam sati!

Počeo je dan...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović