Riđa dama

 

Budan? Razdanilo se. Pomerih glavu da vidim koliko je sati.

Tada se i Đina pomerila, ležeći ispod mojih nogu, vrebajući  pokret.

Obradovala se, snažno lupajući repom. Dum, dum, dum...

Bila bi odličan bubnjar. Kakav ritam!

-Dobro jutro Điki.

-Dum, dum, dum!

-Dobro, dobro. Lakše malo sa tim repom. Probudiđeš celu zgradu.

Već samo malo kretanje, kapira kao pripremu za šetnju.

Skače sa kreveta i u predsoblju zauzima nestrpljiv stav.

I ispušta neke niskofrekventne zvuke, potpuno neprimerene jednom dostojanstvenom psu.

Ipak, udostojila me sa par minuta, dozvolivši mi tuširanje hladnom vodom. 

To svakako traje mnogo kraće. Par sekundi! Još deset sekundi za oblačenje. 

U stavu drskog nagoveštaja gromkog laveža, nagnala me je na urgentni izlazak iz stana. 

A napolju minus šest, razjarenih košavom! 

Subota. Pola osam. Nema žive duše. Lepota neopisiva.

 Hrlimo u parkić. Đina uredno obavlja svoje potrebe. Diskretno skupljam i odlažem u kantu.

 Pod naletom vetra i sam sebe skupljam.

 Điki obilazi teren uzdignute glave, izazivajući košavu na dvoboj. 

Dugačke uši i i riđa dlaka se ponosno vijore, kao pseća zastava.

Jutros smo sami. Nema drugara. Šetamo do drugog parka. Ni tamo nema nikoga.

Najzad, svraćamo u pekaru, po doručak. 

Đina snažno upija mirise hrane., gledajući u prodavačicu zaljubljeno.

Devojka mi tiho dobaci:

-Izvinite, ali psima nije dozvoljeno...

-Naravno. Ova riđa dama nije sa mnom. Ne znam zašto, ali stalno me prati...

-Samo brzo, molim vas!

-Važi, sad ću je ispratiti.

-Gospođice repata, zamoliću vas da napustite ovaj mirisni prostor.

Đinin pogled se fokusirao na sadržaj kese, ignorišući  moju molbu.

 Nije se nimalo uzbudila. Izašla je sama, prateći pomno sadržaj u mojoj ruci.

Na raskrsnici se družimo sa bojama na semaforu, čekajući da protutnji zeleni tramvaj.

Donacija Švajcarske iz 1848. Par vekova gore, dole...

Beograd je najljepši kad spava. Posebno vikendom ili praznikom, rano ujutro.

Jutra umivena košavom.

Jutra probodena bodežima sunca.

Na ulazu srećemo komšinicu.

-Komšija, ne radi lift.

-Dobro jutro komšinice. Hvala! Već smo ovjerili stepenice. Kako je vaša kuca?

-Kuca? Nemam ja kucu, komšija.

-A, tako. 

-Da, da. Vidimo se. Prijatno.

-Takođe.

Overismo  još jedared taj bezbroj stepenica.

Iz stana na trećem spratu se oglasio budilnik.

Osam sati!

Počeo je dan...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Srebro na prozoru

Spavao sam. Ne baš tvrdo. Onako, na pola oka.

E, da. Sanjao sam nešto. Šta? Ne sećam se mnogo.

Kao, zategnuto mi lice. Nasmejan. Srećan.

Noge plešu. Neki dobar ritam. Argentinski tango, možda.

Nisam nikada bio u Argentini(šteta). Još manje sam znao plesati tango(pomalo).

U snu to lepo ide. Rasplesao se kao leptir. Furaju noge na sve strane. 

Samo da se ne odšarafe, pa otpadnu! Za tango je potrebno dvoje.

Sanjam i neku ženu. Da, da. Zgodnu ženu.

Znaš već kakve su, kao male vrteške. 

Držim je grčevito za ruku, dok drugom pridržavam leđa. 

Više zbog sebe, da ne poletim. Suva mi usta. Žedan sam. 

Odškrinuta su vrata u neobičan svet, u kome sve možeš.

Svet u kome su sva jutra bleštava i gone te u žestoki ritam.

Igraj. Samo igraj...

Neki čudan zvuk mi svrdla glavu. Uporan je. Drobi mi san.

Prokleti telefon!

Petnaest do šest! Čkiljim na jedno oko.

Petak je. Nova godina je stigla juče. Bez čekanja.

Napolju je još mrak. 

Glava se bistri. Idemo na Rudnik. Jees!

Zaplesah dva tri koraka ka kupatilu, sa tendencijom ka padu. 

Hladan mlaz iz tuša je po meni  pevao: "Ona radi u rudniku i život joj nije lak"...

Oblačim se. 

Nešto me probada u levom kolenu.

Na prozor neko prosipa bleštavo srebro.

Svanulo je...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Pozovi me

Pozovi me bilo kada
Ni u ponoć nije kasno

Pozovi i nešto pričaj
Nemoj zastajati
Makar to bila
I gomila gluposti

Ne brini
Prijaće mi tvoj glas

Ta boja što škaklja uho
Koje je gluvo
Na sve pokušaje tišine

Samo jednu rečenicu
Govori u nizu

Poveži riječi zvukom

Budi heroj ove noći

Spasi jedan svijet
Od raspadanja

Samo noćas
Pozovi me
Kao da nema više
Nijednog dana u ponudi

Kao da su već izcurili

Pozovi me
Dok zvijezde ukočeno čkilje
Sa mog neba
Uglačanog nekim sredstvom
Za visoki sjaj 

Pokaži mi da znaš
Kako se aritmija ubrzava

Dok srce preskače
Po tri stepenice
Želeći da te stigne

I uhvati za nogavicu
Lepršavih pantalona

Na nogama uzbudljivo odlučnim
Da nikada ne prestanu
Plesati uz ritam
Koji me zatvara

U krug ovog totalnog mraka
Iz kojeg ne vidim vrata
Kao da izlaza i nema

Pozovi me

Stavi mi glas na lice

Glas ubjedljivo jasan

Kao da dolazi iz zvučnika
Jedne zvijezde koja jeste san

U kojem se svjetlo i mrak
Bodu oštrim rogovima

Na silueti nepostojećeg mosta

Pozovi me... 

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Pišite mi u komentarima kako vam se čini...

Pratite blog za još pesama i priča...

Prikradanje

 

Slušam te kako dišeš,

Tiho, polako, vrlo duboko.

Novu stranicu grudima pišeš,

Prvi redovi su gore, visoko.

Volim taj ritam, poluotvorene usne,

Vazduh srčeš, kao da nema više.

Prikradam ti se u nemirne sne,

Na prstima, lagano, ne mogu tiše.

Na pauzi ti ulazim u snove,

Kad su na granici sa javom.

Provučem se kroz otvore nove,

I tamo se razbaškarim glavom.

Ubrzo se pluća zagrle, stope,

I oba srca postaju jedno.

Ubrzo i ti se u mene pope,

Tada sve postaje svejedno.

Slušam te kako dišeš...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Dodir kao oprost

Predvečerje se oglasilo mukom,
Samo je pola mjeseca bolo tamu.
Zagrlio sam te ovom, utrnulom rukom,
Koja te iz gomile pretvorila u samu.

Tvoje noći su šture, skoro ludačke!
Daju im sjaj samo moje svijeće.
Kroz njih se šunjaju izgladnjele mačke,
Mekana stopala gaze grubo cvijeće!

Meni je tvoj dodir kao oprost!
Kao kad grijeh se skotrlja sa duše.
Sjećaš li se kako sam bio prost!?
Razbijajući nadu, dok snovi se ruše!?

Srušeno je sve, razbacano svuda.
Grijeh se kao virus u glavi proširio.
Pred tvojom vratima sam dvorska luda.
Kroz jedan prozor sam lud provirio.

Tvoje noći su šture...

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović

Sjećaš li se

Da li me još pamtiš?
Ja sam duh iz neke flaše.
Da li pod rukom još plamtiš?...
Ili samo posle treće čaše?

Ima li te kroz plamen svijeće?
Ili si posuta ledom, gašena?
Imaju li te svi ili niko neće?
Dok te otimaju, da li si spašena?

Plešem uz Sensitive Kind, J.J Caleya,
Taj ritam mi uvijek liježe, prija.
I da te osjetim do svog tijela,
I da se zgrabimo, ti i ja!

Ubrzo poludim, pa te...taknem,
Rukom, što voli malo da šeta.
Ako te ka sebi još jednom pomaknem,
Šapni mi na uho, ako ti to smeta.

Ako nam se koža spoji,
Biće to kao lijepilo!
Moja usna dužinu tvoje broji,
Onda mi se i oko skroz zaslijepilo!

Ako nam se koža spoji...

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović

Svlačiš se

Gledam te dok se svlačiš,
Haljina pravi na podu gužvu.
Tijelom izvajanim jutro mračiš,  
Tvoje tragove skupiću u spužvu.

U ritmu poznatom igraš, bjesniš,
 Korak se pružio, cipelom lupa.
 Kad god se sretnemo, ti se žestiš,  
A podpetica ti gluha, tupa.

Savršen sklad uz nogu ti ide,
 Ni noć ti ne može pobjeći.
 Od tvog dodira mi misli bride,
Tijelo ti izranja iz tkanine, odjeći.


Koža ti sija, uporno vlažna,  
Jedan zrak je pao na poru.
 U mom životu, vrlo si važna.
Kao hljeb, što se osušio u koru.

Grudi uporno štrče ispod bluze.

Pokušavam da ih prstima obuzdam.

Te bradavice, savršene muze,

Sa njih klizim, tamo gdje… samo ja znam.

Tako obučena, divno se skidaš…

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenovic