Nije
kome je namenjeno, nego kome je suđeno. Trebali smo ići na Rudnik, ali svi
junaci ostadoše u toplim domovima. Tri musketara se odlučiše za bližu opciju,
Avalu.
Avala
je nekako skrajnuta iz naših misli, skoro da je i zaboravimo. Onda dođe momenat
kad je se setimo i lupimo po čelu:
-Hoćemo
na Avalu?
-Daaaa!
Tu
se nema šta specijalno pripremati. Malo toplija odeća, neke čizme, sendvič,
voda i...osmeh. Čak i ako je prazan ranac, osmeh ga popuni skroz.
Provesti
par sati u prirodi? Tako je!
Ništa
rano, tek u devet krenusmo. Autom za čas: 20 minuta. Parkiranje u Pinosavi.
Protezanje na početku staze. Pozdraviše nas dve devojke. U patikama su i idu na
trčanje do vrha. Svaka čast!
Već
kod izvora Sakinac nas obuze tišina.
Magla se spustila nisko. Sneg škripi pod đonovima. Vrabac nešto dobacuje. Jutro
se ne usuđuje pokazati u celosti...
Prtim
stazu ka vrhu. Para izlazi mlazovima iz
usta. Telo se zagreva. Dobro je...
Ivona
upita:
-A
zašto ne idemo očišćenom stazom?
-Zato
što je očišćena.
-A,
da. Lep odgovor.
Ubrzo
izađosmo i na tu, očišćenu stazu. Dočekaše nas kučići sa podmlatkom. Neko se
već obradovao.
Pred
sam izlazak na vrh, magla je naglo propustila nekoliko sunčevih projektila. Za
čas nastade pozlata u sivilu...
Sretosmo
svega nekoliko šetača. Dok se vazduh od -6C zabijao u pluća, oči su vlažile od
lepote. Pristojan mir je sletio na ramena. Da, da. Lepo je...
-Hoćemo
do doma?
-Kojeg?
Doma omladine?
-Planinarskog!
-Naravno!
Čaj kraj kamina nam se smeši.
Stazom
ispod TV postrojenja se spustismo u utrobu tišine. Samo se čulo pucketanje
drveća, okovanog belim. Sa jedne grane se naglo otkide Jastreb i bešumno se stopi sa sivilom. Oborena stabla pričaju
priču o prolaznosti...
U
pola dvanaest došetasmo u restoran planinarskog doma Čarapićev brest. Vatrica naložena. Jedna ekipa upravo odlazi.
Zauzimamo počasna mesta uz sam kamin. Osećaj topline dopunjavamo sa vrelim
čajem. Kao da zapucketa malo i u duši...
-Eh,
ovako bi magla ceo dan-oglasi se Ivona.
-Super!
Pa da krenemo nazad.
-Što
si grozan!
Da,
moglo bi se ovako vazdan, ali neka nas još malo na snegu.
Pustismo
da nam se telesne mašine zagreju, penjući se stazom prema Avalskom tornju.
Izniče pred nama kao ogromno koplje. Baš tim šiljatim delom je probio maglu,
zadirući u nebo, zaleđeno i plavo.
Na
istom mestu isti kučići, vrte istim, obradovanim repovima. Ovaj put više ljudi.
Deca jure na sankama. Glasovi skidaju inje sa grana. Avala se smeje...
Brz
spust, onom, očišćenom stazom. Na parkingu nas strpljivo čeka Goranov Reno, onaj kojem nikad ne zapamtim
naziv.
Već
u dva sata Beo grad nas ponovo privija
sivilom.
Od sumraka do svitanja, nije bilo, ali jeste Od doručka do ručka.
U
toplom stanu, zamirisa nešto iz tople rerne i bi uskoro posluženo toplom rukom.
I ono malo duše, za čas
postade...toplo.
Dopisnik
iz Džepova Prirode:
Branislav Makljenović
Нема коментара:
Постави коментар