Čuješ li

Hej!

Ne raduj se, svijete!
Kada padnem, ja se dižem.

Čuješ li!?

Čuvaj misli zle, klete,
Dižem se brzo i rane ližem.

Hej!Hej!

Ne raduj se, čoporu vukova!
Kad sam dole, ubrzo sam gore.

Čuješ li!?

Nijedan čekić me ne ukova,
Požara nema, a vječne vatre gore.

Hej, hej!

Ne raduj se, gomilo prokleta!
Vječnost se živi krvavih koljena.

Čuješ li!?

Padam ,dižem se, idem bez okreta,
Rana mi curi, kao da je soljena.

Hej! Hej!

Ne raduj se, krvožedno krdo!
Kroz padanje, o dizanju učim.

Čuješ li!?

Nejakim nogama pređoh i brdo,
Sa jakim vjetrom, evo me, hučim.

Hej! Hej!

Raduj se uspavani svijete!
Pao si na vrlo niske grane.

Čuješ li!?

Beštije ti i danas prijete,
Ustani i kreni,jutro će da svane.

Hej! Hej! Čuješ li!?

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović

Veliko srce

Negdje u meni gore vatre,

Udišem sopstveni dim i idem,

Daleko, tamo gdje se ništa ne čuje,

I vrijeme, uglavnom ne postoji.

Udišem dim i padam...

Najbolje znam sta rade vjetrovi,

Kad polude i raznose pepeo,

Tek ugašenih, hladnih požara,

Dok dan napušta stalno utočište.

Udišem dim i idem...

Koraci se pretvaraju u trk,

Gazim nogama svoju sjenu.

Zakačenu za povijena leđa,

I probijam se u topli mrak.

Udišem dim i idem...

Saplićem se dok trčim,

O eho udaraca potkovanih cipela.

Grabim od ptice jedno krilo,

Jer nemam vremena da čekam cilj.

Udišem dim i idem...

Padam na koljena, a iz poderotine,

Poteče tanak mlaz cinizma,

I vene prokrvariše  bojom  mastila,

Dok veliki slikar vuče poslednji potez.

Udišem dim i idem...

Podigoh pogled, a drvo se raširi,

Pred očima crvenim od stida.

Polako ustadoh i zagrlih debelo stablo,

Osluškujući otkucaje velikog srca.

Udišem dim i ustajem...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav  Makljenović