Kad se upale svetla

Kad se upale svetla

Ozrena lica blešte
U vlastitom odrazu

Krstare pogledom
Probijajući slučajnost

Ko si
Odakle si
Gde ideš

Radoznalosti moja
Nenametljiva očima

Trag suza na obrazu
Elegantan ključ zarđale brave

Brzi raspletu moje drame
Spasiteljko od novog susreta

Polusenko dodira ruke
Čoveka koji te gleda
Pamti i upija tvoj obris

Kao drevni totem
Zaboravljenog plemena

Na ulici svetlo
U sobi mrak

Olovni koraci
Usporavaju zvuk

Uljez je zaklonjen

Nevidljivost ga prekriva
Mudrim ćutanjem

Živeti sve do smrti
Bez ikakve dvojbe
Postao je imperativ... 

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Pišite mi u komentarima kako vam se čini...

Pratite blog za još pesama i priča...

ОдговориПроследи Додајте реакцију

Koliko život košta

Koliko život košta,
U zemlji gdje umiru i snovi?
Može li brza pošta,
U paketu donijeti jedan novi?

Ako može tako,
Samo reci i biće spakovano,
Obučen u praznični sako,
U  sjajnim cipelama, crnom lakovano.

Kad čuješ zvono,
Na zaključanim, teškim vratima.
Znaćeš da to je ono,
Što čekaš godinama, danima, satima.

Zato otključaj tu bravu,
Otvori širom, nek sunce cijelo uđe.
Ovaj put gledaj da izabereš  pravu,
Stranu svijeta, gdje sve naše je i tuđe.

Kad saznaš da je suza
Protjerana sa uplašenog lica.
Odzviždi jednu tužaljku bluza,
Nek sve se nosi na krilima ptica.

Odzviždi jednu tužaljku…

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav  Makljenović

Crvenokožna

Slapovi  kose ti pršte niz leđa,

Iz  čudnog  sna se noćas budim.

Misao o tebi , još uvjek me vrijeđa,

I čini me potpuno  blesavim, ludim.

Privlačiš se , puziš kroz  ledenu travu,

Osjećam  te  u zraku, svuda po sebi.

Lomiš me, kidaš tu neotključanu bravu,

Sve što je iza vrata, iznosim i bacam tebi.

Negdje se čuje vjetar, kako  zanosi  grane,

Okreni  se, pokaži   crvenu boju kože.

Noćima  ti bojiš u crno moje dane,

Kao igla, crpiš iz vena sve što se može.

Pogledom pratim  mekanu liniju vrata,

Niz leđa se kotrljaju, klize  kapi znoja.

Nikada  ti  olujama  nisi bila data,

Slijećeš mi na dlan, pčelo, odbjegla iz roja.

Ruke pružaš i grliš nebesko plavo,

Niz noge se protežu  dugačke ceste.

Imam te na ramenu, crnokosa glavo,

Sve što je bilo, znaš da i sada jeste...

Dopisnik iz Džepova  Snova:

Branislav  Makljenović