Prečica

Već od podneva osećam kako me nešto čupa,vuče,cima.

Otimam se brzim hodom. Jurim ulicama kao da hoću što pre tabane izlizati.

Ne vredi! Kao da mi neko za vratom diše. Okrećem se naglo, kao da sam nešto ugledao.

Ništa, osim još stotine užurbanih ljudi. Nastavljam preko Terazija ka Slaviji, zaobilazeći jednog goluba.

Mene zaobiđe jedan par očiju. Tek penjući se Beogradskom ulicom shvatih.

Petak ima dil sa subotom!

Sabije nas u grupe, kolone, reke unezverenih likova i gura ubrzano prema suboti, brišući svoje, od muke oznojeno  popodne.

-Izvinite! Za subotu, desno?

-Ne, ne! Tamo je nedelja. Idite samo pravo. Kad vidite da se jutro malo nasmešilo, to je ona.

-Hvala vam puno! Vi ste nešto ozbiljni? Joj, pa poznati ste mi! Vi ste…?

-Da. Ja sam ponedeljak.

-Jasno! Izvinite žurim. Do viđenja.

Baš moradoh sresti taj ponedeljak! E sad ću navući namerno osmeh oko glave, pa valjda naletim na tu,nasmešenu, subotu.

U Njegoševoj za malo da se sudarim sa jednim plavim šiškama.

-Izvinite! Jel ima neka prečica za nedelju?

-Ne znam, gospođo! Sad sam sreo ponedeljak.

 Evo ga iza mojih leđa.

 Pitajte njega...   

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović