Dlan mi je još uvek mokar
Jer sam te držao ko malo vode
Skupljao kapi što klize
Niz duboko urezane
Znakove naprasnog života
Veruj, nisam još zatvorio krug
Još se borim, ne boreći se
Za mesto na putu
Kojeg obnavljam i čistim
Svakog trena kada pomislim
Koliko vremena je proteklo
Ovim koritom ispod visećeg mosta
Koji se ljulja na sami pokret
Raširenih očiju, gorskih
Dubokih jezera, tvrdoglavo zelenih
Rasklimanih saznanja
Besramno zadrtih uverenja
Naslaganih kao naramak suvih drva
Iscepanih nekih prošlih godina
Sekirom koja je znala govoriti
Čudesne istine, naoštrena vrlinom
Pevala je proste pesme...
Branislav Makljenović
Нема коментара:
Постави коментар