Hladan grumen

Ošinut mrakom, sedim i ćutim.

U duši hladan grumen.

Stisnuti  kapci i stisnuti zubi.

Mršav optimizam na uglu usana.

Tesnom ulicom prolaze ćudljive misli. posute finim slojem prašine.

Sa praga kuće osećam prohladan sumrak i ledenu tišinu.

Nevidljiva vrata drže spoljni svet na odstojanju.

Neodvojivi deo detinjstva oprezno ulazi u mračne uglove.

Daljine se skupile u sićušna mesta, do kojih nikako da dođem.

Želja se ne stišava, već omamljuje teškim mirisom.

Sanjiva misao zateže veliki čvor.

Gusta  pomrčina se navalila na krošnje stare kruške.

Sa mukom osetih toplu vlagu ispod trepavica.

Ostavljam je da se stopi sa prvim kapima nadolazeće kiše.

Grumen u grlu raste još više, preteći da me udavi.

Miče se gore dole, dok panično pokušavam da ga progutam ili pljunem.

Ali, samo začuh tiho mumlanje iz usta.

Klanac u duši se naglo rascepi široko i onaj grumen ispade, kotrljajući se preko naprslina.

Duboko negde čuo se odjek eksplodirane tuge.

Kroz jednu krpicu svetla došetao se mesec...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Pišite mi u komentarima kako vam se čini...

Pratite blog za još pesama i priča...

Čvrsto stisnuti kapci

Davni strah na tvom licu,
Ima oblik krupnih očiju.
Naviknutih na širenje zjenica
Ispod čvrsto stisnutih kapaka.

U tebi vrišti bujica podsvesti,
Prolazeći kroz pukotine vremena.
Spuštaš ramena skroz nisko,
Da govor tela bude potpuno jasan.

Bojiš se sopstvene senke,
Koja ti se uvija oko nogu.
Kao pas željan pažnje,
Dok neprestano vrti repom.

Znam, bodriš se ćutanjem,
Jer su reči odavno presušile.
Stiskaš usne u ravnu crtu,
Prelazeći granicu iz straha u bol.

Sklupčana u uglu svesnog,
Čekaš malo svetla da poprska tamu.
Iz koje više i ne pokušavaš izaći,
Jer si odavno njen sastavni deo.

Strah ima oblik krupnih očiju...

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović

Dan kao prosjak

Dan se vuče ulicom, ko prosjak,
Sa izvrnutom nogom ispred sebe.
Zastajem u želji da budem jak,
Daću mu sve, što me sjeća na tebe.

Tačno je podne, bez ijedne sjene,
Samo se nad oči navlače kapci.
U koji ćošak čovjek da se djene?
Ispod  krova,tamo gdje caruju vrapci?

Navlačim popodne kao jaknu
Istom bojom i vrijeme se boji.
Izbledjelo plava svuda me taknu,
I tragovi po koži, svuda su tvoji.

Nema više ničeg da me povuče,
Sa sunca koje milosrdno grije.
Nevidljive sjene stižu me od juče,
Njih ni popodne rastjeralo nije.

Dan se ko prosjak vuče ulicom,
Zastajem na tren, kao u grlu dah.
I nestade ti ime, izbrisano gumicom,
I sve podiže vjetar, raznoseći prah.

Na kraju puta, okupljaju se ljudi,
Spremni da plate za još jedan krug.
Uvijek se na kraju nasmiju ko ludi,
Na kraju smo sami, sebi smo drug.

Dan se vuče ulicom...

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović