Mi smo
Kao dva neba
Jedno na drugom
Kao počešljan i opran dan
Ispod drveta sa puno hlada
Prođeš mi tako kroz glavu
Kao pero iz repa neke ptice
Pa poželim da poletim
Da se prospem kao oblak
Da kidišem na vrhove
Surovih planina
Dođe mi tako svašta
Glava zvoni nemirom
Strahom od moćnih strahova
Ne mogu dublje i jače
Od ovog krika što se već gubi
Pretvoren u cikličnu jeku
Odzvanjam glasno satjeran
U mračan ugao života
Kolebam se
Neka me tu gdje jesam
Vratiće se ptica bez jednog pera
U to ne sumnjam, znam
Istog onog trena
Kada jedno na drugom
Budemo dva neba
U jednom očešljanom
I opranom danu
Kad je sve sveto
Nedostaješ mi prokleto...
Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović
Нема коментара:
Постави коментар