Samo da ti kažem

Samo da ti kažem

Nema me

Nestao sam

Negde duboko zakopan

I ne pomišljam

Da se pronađem

Odkopam

Propuštam kroz prste

Gomilu peska

Rasipam ga oholo

Uobraženo mislim

Da mu nema kraja

Kao što vetar

Večito plovi

Kroz kanjone

Vekovima zidanih 

Uspomena

Usporio sam

Ovaj dan

Da bi mogao

Usporeno sanjati

I hodati nekim

Mestima

Kroz koje si

Odavno prošla

Ostavila trag

Neke poznate pesme

Nešto što se ne peva

Nego vrišti

Dok glas ne pukne

Samo da ti kažem

Usporio sam 

Ovaj dan

Da stigneš stopalom

Zgaziti moje šake

Ove zgrčene prste

Dok prebiraju 

Po ukletom klaviru

Zaboravio sam

Koji broj obuće nosiš

Ali se dobro sećam

Kako ludo boli

Kada posle ruke

Zgaziš i srce

Taj organ prepun 

Krvi i poverenja

Nema me

Nestao sam

Negde duboko

Zakopan...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Ne vjerujem ti ništa večeras....

 

Pritajeni osmijeh lebdi
Na usnama grebanim zubima

Čitav klanac nas razdvaja
U pokušaju ugriza
Dok se koža ježi
Od otrovnih uspomena

Dokle si otišla
U razmišljanju tom lijepom glavom

Gdje si sakrila nagoveštaj želje

Reci mi brzo, ti narasla mržnjo
Besmislu bilo kakve pomisli

Uvježbani manevru odlazaka
Svesrdni pokušaju odrastanja

Obilježena teritorijo nenapadanja
Neprestana nedoličnosti moja
Izudarana plavim okruglim pečatima

Hirurška iglo u odsjaju crnog oka

Ne vjerujem ti ništa večeras
Dok skupljaš kosu nervoznim prstima
Otkrivajući liniju nježnog vrata
Koji samo što se nije polomio
U pokretu zabadanja pogleda
U nemarnu figuru čovjeka
Koji nikad nije stigao ni da povjeruje
U onu luckastu priču o jednom paru
Koji se otima ludačkim željama
Da svoju unutrašnjost izvrne
I razapne na zid od blata i pruća
U nekoj trošnoj kući
Samoj, ugašenoj, nikome dovoljnoj

Ne, ne vjerujem ti ništa večeras.... 

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović