Samo da ti kažem

Samo da ti kažem

Nema me

Nestao sam

Negde duboko zakopan

I ne pomišljam

Da se pronađem

Odkopam

Propuštam kroz prste

Gomilu peska

Rasipam ga oholo

Uobraženo mislim

Da mu nema kraja

Kao što vetar

Večito plovi

Kroz kanjone

Vekovima zidanih 

Uspomena

Usporio sam

Ovaj dan

Da bi mogao

Usporeno sanjati

I hodati nekim

Mestima

Kroz koje si

Odavno prošla

Ostavila trag

Neke poznate pesme

Nešto što se ne peva

Nego vrišti

Dok glas ne pukne

Samo da ti kažem

Usporio sam 

Ovaj dan

Da stigneš stopalom

Zgaziti moje šake

Ove zgrčene prste

Dok prebiraju 

Po ukletom klaviru

Zaboravio sam

Koji broj obuće nosiš

Ali se dobro sećam

Kako ludo boli

Kada posle ruke

Zgaziš i srce

Taj organ prepun 

Krvi i poverenja

Nema me

Nestao sam

Negde duboko

Zakopan...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Zovem se svest

 

Zovem se svest

Refleksija sebe

Na tren su nestali zidovi

Mala sveća gori

Bez želje da se dopadne

Zaronio sam duboko

I zatvorio oči

Nisam pronašao sebe

Samo oblaci plutaju

Krijući čisto nebo

Osećam nalet vetrova

Sloboda je spremna

Beskonačno plavo se otvara... 

Ako krene kap

Kristal je iscijedio tvoje oko,

Široko je polje, puno zraka.

Kad je pogledalo u moje, duboko,

Nije ništa vidjelo, osim mraka.

Ako krene kap sa usne da ti pada,

Uhvatiću je u čudesnom letu.

Zagrisću ti je zubima, sada,

Neka istekne kroz krv kletu.

Samo sam krenuo rukom ka tebi,

A ti, već zauzimaš položaj za odbranu.

Zar ima neko, ko ka tebi ne bi?

Dok rušiš brda i gradiš branu.

Kristal ti frca iz oka suznog,

Hvatam mojim posnim tu svjetlost.

Posle tebe nema ničeg lošeg, ružnog,

Posle tebe samo malo vlada ukletost.

Neko mi reče da uopšte ne postojiš,

Da te nema na mojoj karti, mapi.

A ja te vidim, na raskrsnici stojiš,

Noga ti samo jednom pravcu vapi.

Dolazim ti kao poznati znak,

Dok me neki dosadni insekt bode.

U slabosti sam užasno jak,

Vadim te sa dna, kao Fantom slobode.

Ako krene kap...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović