Zamka za vetar

 

 

Otvorih  prozor, hvatajuću vetar u zamku lepršajuće zavese. Nebo se naglo zaplavilo, ostajući bez nekoliko velikih oblaka, čuvara. U debeloj krošnji kajsije, dve grlice igraju svoj omiljenu igru ljubavi. Psihološki slučaj petla iz komšiluka, kukuriče kao sumanut, svakih pet minuta. Iz komšijskog dvorišta dopire uporan lavež. Kroz lišće  jorgovana, patrolira  krupan stršljen. Kao mali helikopter, zvuk krila upozorava da je na ozbiljnom zadatku. Sunce danas greje na dvojku, podnošljivo. Toplo i hladno se preskaču.  Popodne se svečano rasporedilo po livadama, na dnu sela. Miris nadolazeće jeseni škaklja nozdrve. Stegnuta usta bi da nešto kažu, ali ćute. I oči govore ćuteći,  skupljajući svet u dva okrugla otvora...

-Vau!

-Što me prepade! Šta je sad?

-Vau! Vau! (uporno me vrlo ozbiljno gleda, jedna Irska princeza).

-Koliko je sati? Pola tri! Opa! Vreme je za ručak?

-Vau!

-Da,da. Kratko i jasno! Evo idem, gospođice.

Đina ima nepogrešiv osećaj za tačno vreme. I vrlo snažan način da pokaže koja su njena očekivanja, kad je hrana u pitanju.

-Da li želite klot granule ili sa dodatkom ćurećeg nareska?

-Grrrrr! Ne davi! Stavi nešto i brže to malo! Gladna sam.

-Za par minuta, vaš obrok će biti poslužen...

-Kakav davež!

-Izvolite! Prijatno. Halapljiva neman!

Za minut je posuda bila prazna! Potom je sela ispred mene i gurnula me šapom, ni malo nežno:

-Vau!

-Šta je sad!?

-A keksić?

-Joj, keksić! Izvinite molim vas! Ide keksić. Izvolite...

Progutala je keksić kao muhu i ispustila malo gasova uz piskavi zvuk.

-Prdnula si!?

-Molim!? Svašta!

Uvređeno je zamahnula kitnjastim riđim repom i izašla u dvorište, tražeći adekvatan hlad za njeno veličanstvo. Domalo se začulo neko mumlanje. Udobno se smestila...

Sumrak se skroz polako, kao strpljiva mačka u lovu, privlačio do praga sanjive večeri. Boje su gubile oštrinu, uzalud se opirući nadolazećoj tami. Napokon je i psiho petao utihnuo, terajući svoje koke u sigurnost njihove garsonjere. Dan je zasluženo krenuo na počinak...

Na stepeništu se začu zvuk nežnih psećih štiklica.

-Vau!

-Šta!? Nisi valjda opet gladna?

-Baš si namćor! Pomazi me.

-Bože, šta li sam ti zgrešio!?

-Ne kukaj! Daj počeši me. Tu, ispod leve plećke. I po stomaku. Da,da. Tako. Grrrrmmmrrr.

-Kakva beštija! Nije ti ovo dvorac u Irskoj! Da nećeš možda i da te izmasiram?

-Vaaaaauuuu! Može, može. Nešto me leđa žuljaju. Joj, pa ti si kralj! Još malkice...

 

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović