Ćutiš kao beskrajna pustinja.
Nemam snage da pokrenem pesak.
Stojim tu i sam neugodno ćutim,Poput naslaganog kamenja u ogradi.
Znam da i ti nosiš uvek,
Sve stvari spakovane u obični kofer.
Ne bojiš se onoga što te čeka preko.
Svoj jednostavni život nosiš,
Kao nevidljivi prtljag.
Odlaziš bez pravca i cilja.
Tama je poklopila smisao.
Da li ćeš naći tu poslednju tačku,
Strepiš li od prelivanja gorčine,
Preko uredno poređanih minuta,
U nizovima velikog kolebanja?
Odluči se i kreni, šta god nazvala ciljem.
Kreni već jednom, u nešto bez imena,
Izleči se od te zaraze čekanjem.
Smrt ne voli svedoke!
Samo kreni, do đavola!
Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović
