Pas sa očima tužnog konja

Stajala si nesigurno

Na četiri vrlo tanke noge

Glave pomalo oborene

Sa pogledom u moje patike

Pas sa očima tužnog konja

Riđe dlake i mršavog, drhtavog tela

Prišla si  stidljivo, vrteći repom

Podigla pogled na trenutak

Kao da želiš nešto reći

Da li ćeš ti negde da me odvedeš

Treba li da pitam mamu

Mogu li da se pozdravim sa braćom

To su ova dvojica, šćućurena u ćošku

Hoćeš li biti dobar prema meni

Malo me je strah

Uzmi  me u krilo

Da, tako je bolje

Oprosti što drhtim

Proći će

Ti si sigurno dobar

Znam, osećam to 

Ipak me je strah

Gleda me mama

Eno ga i tata

Laju i gunđaju

Ti si sigurno dobar

Zagrli me jako

Plašim se mnogo

Bez obzira što si ti

Izgleda dobar čovek

Da, da, pomazi me

Počeši me po glavi

To me malo smiruje

Znam da me vodiš

U neku tvoju kućicu

I da ćeš biti dobar prema meni

Ali me je strah i drhtim

Zato me jako, jako zagrli

I ne brini

Proći će to...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Polja ludila

Brazde umornih snova noćas orem.
Ralo se zabilo gore ispod zida.
Čak sam se nadao i nečem gorem,
Dok kožu mi tvoj kožni dodir kida.

Polako plovi pora po pori,
Dlaka niz dlaku klizi, ode...
Ništa me ne muči, više ne mori,
Tvoj nokat mi vrat još uvjek bode.

Ako osjetiš da polako blijediš,
To se jedan treptaj prikrao i gleda.
Kako preko uha neki trag slijediš,
I kako tim tragom u oko ti sjeda.

Osjećam kako ne dišeš, nestaješ,
Dok dan se pomalja, surov i jak.
Kosu ti milujem, u bezvremenu traješ.
U poljima ludim, crveniš  kao mak.

Vatrom satiri, oprlji, sprži!
Zubima kopaj rovove pod okom!
Odlaziš, noć te više ne drži.
Jutro je zapolovilo ustaljenim tokom.

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović