Nije potreban veliki
povod za otići u
prirodu. Dovoljno je imati malo slobodnog vremena, dovoljno želje koja neće
nestati zbog loše vremenske prognoze i neka adekvatna obuća. To je tako malo u
odnosu šta nam priroda daje za uzvrat. I te subote, 16 juna, dala nam je puno.
„Sve
se može kad se dvoje slože“. Klubovi Džepovi Prirode iz Beograda i Soko iz
Pančeva su se složili u ideji i organizaciji „Prvog Festivala Prirode“. Oko 50
učesnika je svoju želju da provedu jedan lep dan u prirodi i ostvarilo.
Naravno, najživlji su bili mladi. Skoro 20 dece različitog uzrasta je davalo
škrtom suncu podršku svojim veselim smehom. Čak i najmlađi Dimitrije, sa svoje
dve ipo godine se hrabro držao na stazi dugoj tri kilometra od sela Kruševica,
do Kruševičkog visa. Doduše, jedan deo staze je proveo na tatinim ramenima, što
nije smanjilo njegovu želju da pešači.
Ispred
osnovne škole u Kruševici, napravismo okupljanje, gde je Bane iz Sokola, rekao
par rečenica dobrodošlice. Posle uputstava i bitnih informacija, probasmo
mineralnu vodu sa obližnjeg izvora i krenusmo lagano, makadamskim putem kroz
selo. Mala uzbrdica je bila konstantna i davala je svima priliku da se lepo
zadišu i umore. Osim stanovnika sela, usput su nas pozdravljale zrele šljive,
dudovi, višnje i trešnje. Jesti ih tako, direktno ubrane, sa grane, je već bio
odličan početak u seriji užitaka. Lica umrljana sokovima, odavala su dobro
raspoloženje.
Nakon
polusatne šetnje, izađosmo na greben, po kojem se prosuo Kruševički vis, negde između Aranđelovca i Lazarevca. Oblaci
i izmaglica nisu davali mnogo prostora za uobičajene poglede, ali i ono što se
videlo, bilo je dovoljno. Napravismo dobru pauzu, dok se nisu svi prikupili i
malo odmorili. Deca su pravila živahnu atmosferu koja se širila kao i lepeza njihovih
godina, a dostizali su od 2 do 15. Tako je i pogled pravio krug od Valjevskih
planina, preko Rudnika i Ostrvice, Bukulje i Venčaca, do Kosmaja i Avale. Sve
zeleno, rodno, umiveno bleštavim kapima kiše od juče. Šumadija nama u srcu, mi
u srcu Šumadije. Neka Festival počne...
Ostatak
puta je bio po dobrom i skoro ravnom makadamu, sve do „Sokolovog gnezda“,
planinarske kuće naših drugara iz kluba Soko. Kapija otvorena, domaćini već
odavno u akciji pripremanja pasulja na otvorenom ognjištu. U tri kotlića
krčkale su se đakonije razne, pod dirigentskom kutlačom revnosnog čika Save.
Deca se odmah rastrčaše po delu imanja uređenom za igru. Ni odrasli se nisu
ustezali. Svako nađe svoj kutak na velikoj livadi, sačekavši domaće napitke,
čaj od divlje nane, sok od koprive, kafa skuvana od čiste vode itd...
Sve
se za čas pretvorilo u jednu lepu predstavu u kojoj smo se malo mi
predstavljali prirodi i sami sebi, a malo više priroda nama. I dva stara stabla duda su imala šta da predstave.
Čuli su se dečiji glasovi:
-Mama,
što je ovo slatko! Mmmmm. A kako se zove ovo voće? Dudinje? Mnogo volim
dudinje!!
Raspoloženi
Nikola je svim zainteresovanim, okupljenim u vajatu kraj kuće, pokazao kako se
pali vatra sa kremenom i malo sitne piljevine od drveta. Radionice su krenule
sa radom. Bane je drugoj grupi objašnjavao kako se pravi sok od lekovitog bilja
i raznih voćkica. Tu se zadesio i komšija. Doneo čovek teglu meda, od
sopstvenih pčela, na degustaciju. Drvenim kašikama jeli smo dragoceni nektar.
Čika Sava je zaneseno gledao u kotlić, pun mirišljavog, prodinstanog luka. Kao da mu
videh suzu u oku. Emotivac.
Ipak,
pustismo Savu da završi svoj delikatni posao, pa krenusmo svi skupa kroz selo,
na još malo pešačenja. Čak je seosko groblje delovalo ljupko, pokošene trave i
uređene ograde. Prosto da čovek poželi malo i da umre, na koji tren...Pu, pu,
pu!!
Kruševički
vis je nekad bilo veliko selo sa 500 stanovnika. Danas ih ima jedva desetak. O
tome pričaju urušene i zarsle kuće i čitava imanja. Priroda radi svoj posao.
Prekriva defekte ljudske ruke i mirno nastavlja svoj put, ne osvrćući se na
juče. Ona stavlja akcenat na ovo danas, a to je gomila lepote koja čeka da je nečije oko potvrdi. Domalo nas potvrdi malecki
pljusak, kratkog daha. Taman toliko da se pokaže ko je gazda. Iz dvorišta jedne
lepo sređene kuće, začuo se glasptice pauna.
Čudan spoj kitnjastog perja fenomenalnih boja i tužnog krika koji ispušta,
dozivajući neku paunicu, isto tako usamljenu, kao što je i sam.
Ostatak
šetnje završismo kod bake Dušanke, koja se obradova tolikom broju dece, pa nas
uputi u lepote svog dvorišta i ka oboru
gde su se ovce skrile od kiše. Bile su dovoljno druželjubive i dozvolile i malo
maženja i slikanja. Pseći izdanak Žućko se sakrio uplašeno u svoju kućicu,
čudeći se otkud toliki svet u njegovom dvorištu.Nađosmo još jedan dud, crnih krupnih plodova , kao ćevapčići. Ummmm.
Vratismo
se u „Sokolovo gnezdo“, gde se upravo skuvan pasulj šepurio kao paun, ali
mirisima. Svi dobro ogladneli, spremni na velike slatke zalogaje, stadosmo u
red, kako to red i nalaže, strpljivo čekajući da Sava upotrebi kutlaču u
dobrotvorne svrhe-sipanja u tanjir. Za sladokusce, iz drugog kotlića je
mirisala čorba od koprive. Neka slast poteče...
Odavno
neko dvorište nije bilo tako zadovoljno
svojim gostima, a bogami i gosti dvorištem i celokupnim ambijentom. Sve se
nekako stopilo u finu pitku priču, koju je pričao svako ponaosob, unoseći sve ono
što u taj trenutak može da stane. A stalo je puno. Retko kad imaju priliku odrasli, da se razigraju sa
decom, a i deca da osete toplinu
roditeljske energije, nesputane
pravilima urbanog življenja. Od tako skladne scene, prirode i čoveka u spoju,
neumitno vam prođu trnci preko vrata do glave i oči malo zasuze, kao čika Savi
kad dinsta luk.
I
tako...Dan kojim su meteorolozi pretili i plašili malu i veliku decu, prerastao
je sam sebe, idući ka svom kraju, noseći
ponosno sav šarm koji je mogao da pruži. Posle lepog druženja, obilnog ručka i
dosta novih, naučenih stvari, pripremismo se za polazak natrag, istim putem do
škole i autobusa, koji nas je strpljivo čekao. Pozdravismo domaćine, koji ostaju
da malo srede, sve što bude trebalo i prespavaju u divnom, malo zdanju planinarske
kuće. Pozdravismo pauna i ovčice, baka
Dušanku i Žuću, komšiju Peru i njegove
pčele, koje su zujale u blizini naših glava.
Ne
sumnjam u to da svi žele da se ovako nešto često ponavlja. To se videlo po
zadovoljnim izrazima lica, koja su za čas u autobusu potonula u sladak dremež.
Sa jednog sedišta u zadnjem delu autobusa čuo se pospani dečiji glas:
-Tata,
hoćeš da mi kupiš jednog Žuću?
Do
sledećeg, Drugog Festivala Prirode-2019, priroda će se sigurno potruditi da
nastavi svoj svakodnevni festival, a u svoje džepove će primati drage posetioce,
kako vikendom tako i radnim danom od 24-00h.
Dobro
došli...
Dopisnik
iz Džepova Prirode:
Branislav
Makljenović
Нема коментара:
Постави коментар