Kao mala Toskana. Selo blago izdignuto iznad zakrivljene reke.
Pogled mazi bežuljkaste nastavke, putujući daleko, preko pitomih udolina.
Srce se za čas skotrlja niz široku brazdu deteline i trenu prestaje glavobolja, doneta iz grada.
Čak me i leđa uminu,tražeći da sednem na staru stolicu i sa terase se zagledam u krovove udaljenih kuća, iznad kojih se šepuri nebo, siromašno oblacima, a bogato plavom bojom.
Selo se raširilo kao dugačka suknja neke stare gospođe u plesnom okretu.
Uski putevi vijugaju od kuće do kuće, kao ogromne zmije u čekanju svoga plena.
A plen su ljudi. Lagano prolaze na bučnim traktorima ili još bučnijim ogromnim mašinama za skupljanje letine.
Poneki automobil. Vrlo retko pešak.
Ovde pešače samo oni koji ne voze kola, a takvi su retki ili ostareli.
U staroj školi još malo đaka. Sa igrališta se otme poneki vrisak.
Dva na dva i sudija.
Nešto niže je mesna zajednica. Oronulo zdanje, polupanih prozora i zidova ispisanih grafitima.
Još malo niže, na sporednom putu, smešteno je groblje.
Udobno se ugnezdilo u bodljikavom čestaru, smireno čekajući sledeće čeljade, da se predstavi, odlazeći u drugu dimenziju, neki drugi svet...
Sunce se šeretski širi i namiguje:
-Lep dan za umiranje, a?
-Aha.
Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović
