Stara planina je baš kao vila,
Potoci
joj vodopadom po kosi teku.
Rodila
je nadmoćna tektonska sila,
Razdvojila
brda za Toplodolsku reku.
Sa
Midžora oči plivaju do Tri čuke
Na
Babinom zubu neko pogled kači.
Na
Srebrnoj glavi potpuno širim ruke,
Pod
Kaluđerskim skokom jutro se svlači.
Čungulj
se doziva sa Piljskom vodom,
Ne
čuje ga dobro,dok Krmoljski huči.
Tišina
odjekuje staroplaninskim kodom,
Arbinje
me lepotom odavnina muči.
Sa
glatke stene elegantno klizi Tupavica,
Dok
je Dojkinačka reka halapljivo guta.
Gore
visoko, sa Kladenca svetlucaju tri lica,
A
Kopren zabruji daleko od svakog puta.
Tamo
gde prestaje misao i postaje slika,
Zagrljen
hladnim rekama, Toplog Dola.
U
srcu narasta poput velikog plika,
Radost
postojanja, vremenskog bola.
I
sad čujem Visočicu, lelek njenog plača.
Kad
s proljeća krene da pomera Ploče.
Pa
se Rosomač cepa od dvoseklog mača,
I
sve što je stalo, ponovo ubzano poče.
Tamo
gde sve u savršen oblik ode,
Gde
prizori titraju kao kroz zavese meke.
Tamo
se rađaju i poniru svi izvori vode,
Kroz
srce planine zauvek protiču sve reke.
Pod
Kaluđerskim skokom jutro se svlači....
Dopisnik
iz Džepova Prirode:
Branislav Makljenović
Нема коментара:
Постави коментар