Neka teku reke

Stara planina je baš kao vila,

Potoci joj  vodopadom po kosi  teku.

Rodila je nadmoćna tektonska sila,

Razdvojila brda za Toplodolsku reku.

Sa Midžora oči plivaju do Tri čuke

Na Babinom zubu neko pogled kači.

Na Srebrnoj  glavi potpuno širim ruke,

Pod Kaluđerskim skokom jutro se svlači.

Čungulj se doziva sa Piljskom vodom,

Ne čuje ga dobro,dok Krmoljski huči.

Tišina odjekuje staroplaninskim kodom,

Arbinje me lepotom odavnina muči.

Sa glatke  stene elegantno klizi Tupavica,

Dok je Dojkinačka reka halapljivo guta.

Gore visoko, sa  Kladenca svetlucaju tri lica,

A Kopren zabruji daleko od svakog puta.

Tamo gde prestaje misao i postaje slika,

Zagrljen hladnim rekama, Toplog  Dola.

U srcu narasta poput velikog plika,

Radost postojanja, vremenskog bola.

I sad čujem Visočicu, lelek njenog plača.

Kad s proljeća krene da pomera Ploče.

Pa se Rosomač cepa od dvoseklog mača,

I sve što je stalo, ponovo  ubzano poče.

Tamo gde sve u  savršen oblik ode,

Gde prizori titraju kao kroz zavese meke.

Tamo se rađaju i poniru  svi izvori vode,

Kroz srce  planine zauvek protiču sve reke.

Pod Kaluđerskim skokom jutro se svlači....

Dopisnik iz Džepova Prirode:

Branislav  Makljenović

Put za strance

Kako ćeš znati kada je kraj,
Kad ništa nije ni počelo.
Zar te nije obasjao sjaj,
Iz oka, skrivenog pod čelo.

Ovim putem prolaze stranci,
Dugačak je, nigdje mu kraja.
Na leđima, tjeskobe su puni ranci.
Ovim putem ide i oktobar do maja.

Možda je kraj već na početku,
Pa misliš da od ovog nema bolje?
Možda te gledam kao pojavu rijetku,
Ili sam danas bezvezne volje.

Putujem tamo gdje niko neće,
U dubinu urušenog sopstvenog bića,
Sa znacima neopisive pojave sreće,
Malo je mračno, posle dva, tri pića.

Pod čelom ti oko i dalje svijetli, sija,
Kao jaka sijalica, od stotinu vati.
Na rubu noći, svjetlimo i ti i ja,
Samo je to važno, samo toliko shvati.

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović