Sa osmehom
Kao zaštitnim znakom
Neke poznate firme
Sedela je u prvom redu
Na balkonu koncertne sale
Dok je noćna kiša
Prala tragove prosede svakodnevnice
Polegle prašine po lišću
Hrabro držećeg drveća
U toj pomami iznenadne vreline
Naizgled ohola
A ranjiva unutrašnjim potokom suza
Koje su spirale Talog gorčine
U neka vrela isparenja
Što su klizila preko prkosno
Izvijenih usana
Tog odraza duboke nesreće
Dubokog bola
Koji joj se usekao u čelo
Nagoveštajem bora
Kao naglim potezom oštre olovke
Te nizove kaskadnih linija
Jedva naslućene
Dugačke
Uštirkane izazovima
Sa uzburkanim mlazovima krvi
Ispod nemilosrdno bele
Do pucanja zategnute kože
Osmeh zatvoren kao katanac
Sa senkom na uglu usana
Prigušenog svetla
U očima crnih zavesa
Koje ne daju moć spoznaje
Bleštavog trenutka
Koji kidiše
Nadire i cepa
Tanak sloj otpora
Jer se senka pomera
Raste kao oblak
Jer ne mogu ni reč
Izgovoriti dok je ne urežem
Oštrom olovkom tvrdog srca
Ne mogu ništa čuti
Osim rafalnog pucanja
Kristalnog zvuka mesečeve sonate...
Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović
