Iz sećanja izranjaju neki likovi,
Puni brige u prekornom pogledu.
Ljubav i naklonost su isceđene.
Sreća se prosula pred nogama,
Ali nema nikog da je prepozna.
Uvredljiva reč se ogrešila o ponos.
U mirnim očima narasta sramota.
U nestvarno bliskom vremenu,
Dobijam sebe za iskrenog druga.
Sve što je bilo, kao da nikad nije.
Detinjstvo grize bačenu udicu.
Slike i glasovi poznatih, zaboravljenih,
Plivaju jakom maticom, uzvodno.
Noći bez sna začuđuju snagom.
Svest se zaklanja iza nabujale duše.
Iz zamračenog bola izlazi nemir.
Mučenje je završna faza kroz koju,
Istina oblači čistu uniformu straha.
Odzvanjaju glasovi bez gospodara.
Telo i misli se hrvu u vrtlogu,
Dok iznenađeni okovi pucaju...
Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović
Нема коментара:
Постави коментар