Sletela si kao retka ptica,
Na sedište osamdeset trojke.
Osmehom se razvukla magična žica,
Koju si preskočila iz kruga dvojke.
Martovsko podne u tebi još sanja,
Razbuđuješ se dosadnim zevom.
Sa stanične ograde vrabac ti se klanja,
Neka žena te odguruje s gnevom.
Sva si stala u jedan opčinjen pogled,
Duga smeđa kosa sakrila ti oko.
Farmerke nogama daju vitak sled,
A bela košulja grudi raskopčava duboko.
Umesto vrapca, začu se kočnica poj,
Inercija te približi kao praznik na dar.
Obrve su krotile trepavica roj,
Ispod kojih se probijao potmuli žar.
Usne se razdvojiše u brzi pokret,
I nateraše još jedno oko da sine.
Gledao sam ukočeno, kao proklet,
Da li će ta gornja moju da mine.
Uz Mekenzijevu stenje osamdest tri,
Kraj vrata si nogom, spremna da siđeš.
Optužila si pogledom i sunce što vri,
I nebo, koje ti ne da da mu priđeš.
Kroz musavo staklo pratim ti korak,
U skladu su noge sa pokretom glave.
Na usnama mi, nekako, ukus gorak,
Sa tvojim crnim, odoše i moje plave.
Stala si u jedan opčinjen pogled...
Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović
