Hodam

Dok hodam po trnju,

Đonove izlizah šuplje.

Bol izaziva misao krnju,

Oči se pomaljaju iz duplje.

Granica je dignuta odavno,

Tu ogradu hoću da srušim.

Makar i ne prošao slavno,

Preživjeću, jer manje se gušim.

Iz učmale, lijepljive tame,

Bezbroj  stepenika  penjem.

Neka  ruka mi zagrlila rame,

Hrabri me, dok znojim se i stenjem.

Još hodam, penjem se na vrh,

Na leđima nosim tereta splet.

Ni ptice ne učiniše ni jedan prh,

Gledajući čovjeka što sebi je klet.

Penjem se, skoro sam na vrhu,

U trenu  vidjeh da on ne postoji!

Samo put ka njemu ima svrhu,

Njime hoda onaj koji se ne boji.

Strah gonim rukom niz brdo,

Čujem kako u padu grebe stijenu.

Čujem, kao da antilopa krdo,

Uplašenim nogama  gazi hijenu.

Strah gonim rukom...

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović