Oko

Samo što pogledom skliznem po opalom lišću,

zaboli me misao o tebi.                                                      

Jesen te, svojom rukom, 

ubacuje u rasušenu i raspuklu dušu.

                                                                  

Onda, kada pomislim da ne živiš više u meni,

da sam te ugušio, protjerao, skačeš mi na rame, već otežalo od sjećanja.

Tresem se. Putujem u prošlost .                                                                                         

Stojiš na kraju svake ulice kojom prođoh.

Samo stojiš i gledaš, tim okom od sna.

                                         

Roniš mi po krvotoku. Bubre vene punjene željom.

Ubrizgan bol tutnji u glavi.

                                         

Kidam se na komade, i bacam u pećine uma.

Tamo sa zidova curi ludilo.                                                          

Sav sam ludilo, kada mislim o preklapanju tvojih trepavica.

O trenu kada su ih lizale suze.

                      

Ovlaženih vrhova otkrivale oko. 

Crno i kišno.                                                                                                          

Oko, puno zaboravljenih pogleda.

Oko, zgužvano poljupcima. Oko...

                                                                

Ženo, ubij me crnilom zjenice.

Prospi to mastilo po mom plavilu. Svrgni me sa trona tuge.                         

Ogrni se čvrstom namjerom , ispljuni me i zgazi.

Spriječi ovog  gmaza da ti upija sjaj.                                   

Budi ulicama početak i kraj. Budi meni brana.

Samo još jednom, okrzni me suncem.

                                          

Pusti zrak da me sprži i razlije.

Sastruži me obrvama i okači na uho vjetru.

                                                        

Zaboravi me, ženo...jer ja tebe ...ne mogu.

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović