Moj ranac

Jednog dana

Uzeo sam moj ranac

I pošao nekud.

Nije se bunio,

Jer, to je moj ranac.

Kretao sam se brzo

Kroz neku šumu

I dosegao kvalitet hodanja.

Na leđima mi je dobro stajao

Moj ranac, mada malo mokar

Od znoja i čudnih stanja svijesti.

I dalje smo išli, ja i moj ranac

Briljantno izbrušenih misli

On gore, ja dole i tako dalje.

Bog je blagoslovio moj ranac

I on to zna i poleđuški podnosi

Sve moje trzaje u hodu.

Kad nekog sretnem i kažem

Dobar dan, on prvo gleda

 U  moj ranac, kao da ga ja ne zanimam.

Moj ranac je car, mada nije proizveden

U tu priču. On je ko poslušno magare

A i ja sa njim i ispod njega.

Nikad se nije uzjogunio

Nikad  se nije ni ulegao

Samo kad  priprijeti  kiša

Ili neki grad, on se nekako

Opusti po džepovima

On se potpuno primi

Na tu priču da je gornji.

Moj ranac je fenomen

Sa pocjepanim gurtnama

I izlizanim platnom.

Razmišljao sam  ovih dana

Kako da mu se odužim.

Možda da ga ponesem na more?

Možda da  ga častim jednim

Usponom na  bliještavu misao?

Ma, ne! On je jedan stidljiv ranac

Ne bi on da se hvališe

Samo bi da bude nošen

I da to traje bez mnogo priče.

Ako te neko posle mene

Okači na leđa i počne šuplju priču

Molim te, samo se ukoči

Jer, ipak ti si moj ranac,

A zna se ko je tu preči.

Moram  ti priznati da si car!

Jer,  ti si moj ranac...

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović