петак, 1. април 2016.

Moj ranac







Jednog dana
Uzeo sam moj ranac
I pošao nekud.
Nije se bunio,
Jer, to je moj ranac.

Kretao sam se brzo
Kroz neku šumu
I dosegao kvalitet hodanja.

Na leđima mi je dobro stajao
Moj ranac, mada malo mokar
Od znoja i čudnih stanja svijesti.

I dalje smo išli, ja i moj ranac
Briljantno izbrušenih misli
On gore, ja dole i tako dalje.

Bog je blagoslovio moj ranac
I on to zna i poleđuški podnosi
Sve moje trzaje u hodu.

Kad nekog sretnem i kažem
Dobar dan, on prvo gleda
 U  moj ranac, kao da ga ja ne zanimam.

Moj ranac je car, mada nije proizveden
U tu priču. On je ko poslušno magare
A i ja sa njim i ispod njega.

Nikad se nije uzjogunio
Nikad  se nije ni ulegao
Samo kad  priprijeti  kiša
Ili neki grad, on se nekako
Opusti po džepovima
On se potpuno primi
Na tu priču da je gornji.

Moj ranac je fenomen
Sa pocjepanim gurtnama
I izlizanim platnom.

Razmišljao sam  ovih dana
Kako da mu se odužim.
Možda da ga ponesem na more?
Možda da  ga častim jednim
Usponom na  bliještavu misao?

Ma, ne! On je jedan stidljiv ranac
Ne bi on da se hvališe
Samo bi da bude nošen
I da to traje bez mnogo priče.

Ako te neko posle mene
Okači na leđa i počne šuplju priču
Molim te, samo se ukoči
Jer, ipak ti si moj ranac,
A zna se ko je tu preči.

Moram  ti priznati da si car!
Jer,  ti si moj ranac...

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović

Нема коментара:

Постави коментар