U duši hladan grumen.
Stisnuti kapci i stisnuti zubi.
Mršav optimizam na uglu usana.
Tesnom ulicom prolaze ćudljive misli. posute finim slojem prašine.
Sa praga kuće osećam prohladan sumrak i ledenu tišinu.
Nevidljiva vrata drže spoljni svet na odstojanju.
Neodvojivi deo detinjstva oprezno ulazi u mračne uglove.
Daljine se skupile u sićušna mesta, do kojih nikako da dođem.
Želja se ne stišava, već omamljuje teškim mirisom.
Sanjiva misao zateže veliki čvor.
Gusta pomrčina se navalila na krošnje stare kruške.
Sa mukom osetih toplu vlagu ispod trepavica.
Ostavljam je da se stopi sa prvim kapima nadolazeće kiše.
Grumen u grlu raste još više, preteći da me udavi.
Miče se gore dole, dok panično pokušavam da ga progutam ili pljunem.
Ali, samo začuh tiho mumlanje iz usta.
Klanac u duši se naglo rascepi široko i onaj grumen ispade, kotrljajući se preko naprslina.
Duboko negde čuo se odjek eksplodirane tuge.
Kroz jednu krpicu svetla došetao se mesec...
Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović
