U zubima mraka

 

Budimo se jutrima izgubljeno

U svijetu izlizanom kao tepih

Od koraka prodane generacije

Zaglavljene u zubima mraka

U jeku egzistencijalne frustracije

Upadamo u stanje praznine i besmisla

Prekriveno debelim slojem dosade

Koja nas šiba i goni putevima

Naizgled pravim i mekanim

Ispod kojih vreba oštro

I otrovno trnje

Koje stvara privid blizine

Dok vrhovi na horizontu ostaju nedodirljivi

Nikada popeti

Gomila prepreka na putu

Mogla bi da postane put

U neki netaknut svijet

Ili je samo ugažena staza do ambisa...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Čujem mrak

Kratak zimski dan

Pojedoh sve do duboke noći

Hladan vazduh liže treperava ulična svijetla

Glasna psovka zvoni klizavom ulicom

Na pola spuštena roletna
Skriva obrise visokih zgrada

Pogled na ulicu
Mi vraća zabludjele misli

Oči raširene
Oči zatvorene

U glavi odzvanja surova tišina

Okrenuh se
I zagledah u tamu sobe

U prisne stvari pokrivene mrakom

U mekane jastuke
Tvrdokorne praznine
Uokvirene naborima lelujavih sjenki

Soba miriše na strah

Gledam u mrak

Čujem mrak

Duboko je u meni

Provlači svoje pipke
Kroz zadebljale vene

Lažem da ništa ne osjećam
Navlačeći iskeženi osmjeh

Prevlačeći prstima po vratima
Zaključanog krvotoka

Dok soba miriše na strah... 

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Anestezija

 

 

Hladno je veče. Pada sitna kiša. Nešto sam depresivan. Skuvah čaj. Odvratan. Skuvah kafu. Može proći.

Samo da nije tog glupog zvuka iz oluka.

-Takakkakakaka...

Kapi  za mučenje. Nekome i to prija. Baš sam nadrndan. 

I soba je mučna. Zidovi se zbijaju. Kao da se ogromna presa pomera.

- Bilo bi dobro da malo izađem.

-Ali kiša pada.

-Pa šta.

- Ništa.

- Mrzi me da se pomeram.

- Ne spava mi se. Još je rano.

- Šta da radim?

-Da popijem neku pilulu? To je tek gadno!

- Anestezija!

-Možda ipak.

-Razmisli.

- A šta da razmislim?

- Glava mi je u presi.

-Čudan si.

-Jesam.

-Mnogo si sam.

-Jesam.

-Pa,šta ti je?

-Ništa.

-Kako ništa? Jesi li bolestan?

-Nisam. Dosadan si!

- Ja dosadan!? Pogledaj se.

-Gledam. Nema ničega.

-E, baš si lud!

-E, baš ti hvala!

Kiša je i dalje padala. Pio sam kafu u malim gutljajima. Na prozoru su se topile muzge mokre prašine. Napolju se i drveće stislo. Jedna grlica stoji na grani, strpljivo kisnući. Da li je njoj hladno? Da li je depresivna? Ne bih rekao.

-A muzika?

-Šta muzika?

-Da pustiš neku stvar?

-Nešto veselo i živahno?

-Nik Kejv-Duboka voda?

-Uf! Uf!

-Šta?

-Ma, demetrin je sasvim ok.

-Misliš?

-Ne mislim. Znam.

Kiša ne odustaje.

Koračam kroz duboku vodu u pravcu nemirnog sna...

 

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Silueta

 

 

Preko prozorskog stakla plače kiša, već satima. Metalne rešetke štite horizont od nestajanja.

Lagani vetar češlja i skuplja okrajke magle u neku pristojnu frizuru.

Na staroj jabuci, već je staro i lišće, mada tek pristiže jesen. Dugo, vrelo leto odjednom izdahnu, kao da se i samo iscrpilo sopstvenom jarom. Celo prepodne se uvija i snebiva. Neka doza sivila pritiska okolinu. Kao da nema nigde živog stvora, a vidim dve pokisle kokoške kako čeprkaju travu. Taman kad potonem u dugo, blaženo  ćutanje, začujem komšinicu i odjek spikerfona sa njenog mobilnog aparata.

-Jel me čuješ!? Kažem ti, dodaj šoljicu jabukovog sirćeta i kašiku šećera.

-Koliko šećera?

-Ama, jesi gluva!? Jednu kašiku!

Borbu između glasnog i tihog prekriva pojačani pljusak. Jedna svraka dolete na prozor i držeći se za rešetku, zagleda se unutra, kao da me vidi. Kao da se čudi. Šta radi taj čovek? Samo sedi i gleda!

Da. I sam se pitam. Šta radi taj čovek, osim što ćuti, gledajući lišće kako samo sebe premazuje žuto crvenim nijansama. Čovek koji prisustvuje direktnom prenosu jednog običnog, kišnog, dugo željenog dana. Čovek, slučajni  dopisnik iz jednog malog džepa prirode. Namerno istrgnut iz čamotinje gradske vreve,sedi kraj prozora, zatečen naglom promenom u vanjskom i unutrašnjem svetu. Naslućujem sopstvenu siluetu. Eto, sretnemo se ponekad ovaj ja i onaj drugi,unutar mene. Nema tu bog zna šta da se prepriča. Moglo bi to da stane u par reči:

-Ehej!

-Ko si ti?

-Ja?

-Pa, ti!

-Ma ja sam...Ma slučajno sam tu. Što pitaš?

-Što me gledaš?

-Ama, onako! Mislio sam da sam to ja.

-Zar ličimo?

-Ko to zna! Ja bih rekao da se znamo.

-Ne. Nikad te nisam video.

-Otkud onda ti na prozoru! I šta hoćeš!?

-Ništa. Što si nervozan. Samo gledam kišu.

-Gledaš kišu?

-Da.

-Svašta! Hajde, idi sa mog prozora!

-Ovo je moj prozor! Ali, neka te. Ostani. Ja svakako moram otići.

-Što! Naljutio si se?

-Ma ne. Odoh da skuvam kafu...

Skliznu silueta sa stakla. Upalih šporet. Zacrvenela se ringla ispod izgrebane džezve.

Kao da sam oduvek zalepljen na taj prozor. Vabi mi pogled i dok stavljam dve kašike kafe u vrelu vodu. Samo da ne pokipi. Dobro je. Još pola kašike šećera. Eto.

-Hoćeš kafu?

Tišina. Samo mi u srednjem uhu zvoni taj dosadni tinitus...

 

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

U kavezu skrivenog razuma

Vrela ruka je na čelu

Iznad natuštenih obrva

Utjeha dolazi iz ćutanja
Sa stolice bez naslona
Besprekorno ispravljenih leđa

Slike prošlog dana
Naviru iza zatvorenih očiju

Užurbana prolaznost
Skakuće gore dole

Stojim u nekom maglovitom uglu
Čvrsto ubijeđen da tu stanujem
I da me uopšte ne primjećuje
Čovjek koji lupa štapom
Dok promiče mračnom ulicom

Neobičan, čudan čovjek

Još čudniji je onaj što ga gleda
Kroz stisnite prolaze između trepavica

Smjelost je glatko prolazila
Dok se ustegnutost zaglavila
U tom uglu isfoliranog divljenja

Ruka na vratima
Kap po kap otiče razum

Užasnut i sam na tamnoj strani ulice
Grubo razmičem zavjese
U kavezu skrivenog razuma

Sloboda hladi lice
Oštrije od leda

Ljudi se ugibaju

Dugi životi bez smisla

Jadna, napaćena bića
Ptice bez cvrkuta

Nijema pesma pritajenog straha
Zastrašujuća zvona mrtvih duša

Tako je teška sumnja i nesklad

Budale i zlikovci urlaju
Dok se besmislene želje
Vuku po kaldrmi

Svijetlo se pomalja i gubi

Jesmo li na putu
Ili se lavirint ponavlja... 

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Zamka za vetar

 

 

Otvorih  prozor, hvatajuću vetar u zamku lepršajuće zavese. Nebo se naglo zaplavilo, ostajući bez nekoliko velikih oblaka, čuvara. U debeloj krošnji kajsije, dve grlice igraju svoj omiljenu igru ljubavi. Psihološki slučaj petla iz komšiluka, kukuriče kao sumanut, svakih pet minuta. Iz komšijskog dvorišta dopire uporan lavež. Kroz lišće  jorgovana, patrolira  krupan stršljen. Kao mali helikopter, zvuk krila upozorava da je na ozbiljnom zadatku. Sunce danas greje na dvojku, podnošljivo. Toplo i hladno se preskaču.  Popodne se svečano rasporedilo po livadama, na dnu sela. Miris nadolazeće jeseni škaklja nozdrve. Stegnuta usta bi da nešto kažu, ali ćute. I oči govore ćuteći,  skupljajući svet u dva okrugla otvora...

-Vau!

-Što me prepade! Šta je sad?

-Vau! Vau! (uporno me vrlo ozbiljno gleda, jedna Irska princeza).

-Koliko je sati? Pola tri! Opa! Vreme je za ručak?

-Vau!

-Da,da. Kratko i jasno! Evo idem, gospođice.

Đina ima nepogrešiv osećaj za tačno vreme. I vrlo snažan način da pokaže koja su njena očekivanja, kad je hrana u pitanju.

-Da li želite klot granule ili sa dodatkom ćurećeg nareska?

-Grrrrr! Ne davi! Stavi nešto i brže to malo! Gladna sam.

-Za par minuta, vaš obrok će biti poslužen...

-Kakav davež!

-Izvolite! Prijatno. Halapljiva neman!

Za minut je posuda bila prazna! Potom je sela ispred mene i gurnula me šapom, ni malo nežno:

-Vau!

-Šta je sad!?

-A keksić?

-Joj, keksić! Izvinite molim vas! Ide keksić. Izvolite...

Progutala je keksić kao muhu i ispustila malo gasova uz piskavi zvuk.

-Prdnula si!?

-Molim!? Svašta!

Uvređeno je zamahnula kitnjastim riđim repom i izašla u dvorište, tražeći adekvatan hlad za njeno veličanstvo. Domalo se začulo neko mumlanje. Udobno se smestila...

Sumrak se skroz polako, kao strpljiva mačka u lovu, privlačio do praga sanjive večeri. Boje su gubile oštrinu, uzalud se opirući nadolazećoj tami. Napokon je i psiho petao utihnuo, terajući svoje koke u sigurnost njihove garsonjere. Dan je zasluženo krenuo na počinak...

Na stepeništu se začu zvuk nežnih psećih štiklica.

-Vau!

-Šta!? Nisi valjda opet gladna?

-Baš si namćor! Pomazi me.

-Bože, šta li sam ti zgrešio!?

-Ne kukaj! Daj počeši me. Tu, ispod leve plećke. I po stomaku. Da,da. Tako. Grrrrmmmrrr.

-Kakva beštija! Nije ti ovo dvorac u Irskoj! Da nećeš možda i da te izmasiram?

-Vaaaaauuuu! Može, može. Nešto me leđa žuljaju. Joj, pa ti si kralj! Još malkice...

 

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Žena bez pokreta

Kratak susret očiju.

Kliše nježnog zagrljaja

Ljepota bačene ruže

Pukotina poljupca koji ostavlja pustoš

Zvuci klavira
Dok protjerujem sumnju

Škripa prozora
Kroz ljetnju svijetlost

Igra zavođenja
Aperitiv na terasi
Utišan razgovor
Uz miris vlažne stijene

U lavirintu uzdaha
Treperi požuda
Nekog nepoznatog svijeta

Visoka i snažna
Žena bez pokreta

Snaga nagovještava želju

Lice okrenuto usnama
Naglo se izgubilo u sjeni

Pod krošnjom utišanog platana
Koji sa moćne visine
Broji konvoje pobijeđenih vijekova 

Dok joj na licu lebdi osmjeh

U kojem nema stida

Bez imalo gorčine

Samo traka sjaja

Kao posle toplo izgovorenih riječi

Nebo je sivo

Ali suviše je rano za oluju...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović