Divlji krik

Divlji krik
Jeste bol celog sveta

Mučenički bol
Koji bukti kao plamen

Savladan
Između neba i zemlje

Bezgranično prokletstvo

Samrtni strah

Umreti vrišteći
Ili tiho, šutke

Crno klupko
Ustalasano u tami

Bol u razrogačenim očima

Siluete otvorenih usta
U predelima pod maglom

Gde se svaka stopa
Crveni od prolivene krvi
A brda debljaju
Od narastajućeg groblja

Vatra bukti

Nema izlaza

Osim zakoračiti duboko
I pustiti da gori telo

U rasprsnutoj zemlji
Koja se otvara
Na svaki vapaj
I grčevit stisak

Ili na dnu neke jame

Strahovite slike plivaju
Na porušenim zidovima

Zemlja je besna

Lomi se svetlo preko tame

Istrošen je vazduh

Ne dopire do pluća

Ubijeni smo više puta

Istrgnuti od zemlje
Stršimo do neba... 

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović

Putem vučem svoje korenje

Putem vučem svoje korenje

Vreme prolazi i bez popravke

Prepoznajem ti more ispod marame

Ne pitaj kada ni gde

Ne govori ništa

Dok ti svetlo titra u očima

Utireš vidljivu maršrutu
U nekom običnom danu

Nekog ranog jutra
Stazom pored potoka
Omekšalom od proleća

Dok dobro poznati predeli
Pristižu kao razglednica
Sa par lepih pozdrava

Uz blesak sunca što lomi vazduh

Ostrvo si sa pojačanom stražom
I podignutom visokom ogradom
Da duša ne pobegne

Pukotine, ponori, krici

Srebro na ivici dana

Minuti, sati, vekovi

Zategnuta koža na čelu

Uobrazilja ističe kroz sporedni ulaz

Škripaju kosti sumnje

Bol kao nož probada dan

Osmeh je ukraden

Sa ugla usana
Ledenice vise niz lice...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Biće kiše

 

Biće kiše.

 Nebo ubrzano rađa tamne oblake

 Nešto me probada u kolenu

Telo se buni 

Valjda ima neki razlog

Nepoznat stanovnik otključao vrata

Da ga pozdravim ili izbacim

Možda nema loše namere

Jesam li budan

Sanjam

Ne

Dotaknuh koleno

Boli 

Ne sanjam

Ustajem 

Škripi patos

Iza zavese namršteno

Kiša će

Lep dan ne oprašta mrzovolju

Zato se izvlačim iz jutra, tiho kao mačak

Nosim ga u zubima  iz zemlje čuda

Bacam u jamu tišine

Vekovna prašina mi je na licu

Otvorih vrata

Jedan zrak sunca buši gusti oblak

Biće kiše

Slomiću i ovaj dan na komade, kao pogaču 

Umočen u malo soli, može da me dovede do večeri

Posle ću lako

Mrak sve pokriva,samo ako se ne pali svetlo

Sam sebi  sam prijatelj 

Dobro zvuči, ako se izbrusi...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Čovek je nejasno značenje

Svetlost i boje
Slikaju sebe

Ruke menjaju oči

Na rubu sveta
Priroda okreće leđa

Čovek je samo 

Nejasno značenje
Nehajna reč
Opake suštine

Sirova građa besmisla

Prazan mentalni folder

Navala nabubrelih oblika
Kipova po kamenim ogradama
Sa grozdovima ogromnih promašaja

Mekana glina
Oblikovana kandžama
Lakiranim ljubičastim talasima

Otškrinuta vrata
Drugih svetova
Sa hiljadu reka

Bleštavog jutra
Sa zvučnim potpisom ptica
Na drveću isprepletenih grana

Ljudi do neba
Zaneseni lažnim plamenom
Odraza u staklenim školjkama

Osvetljenih predela
U dubokom trenu tihog sutona

Razblaženi mozak zuri
U stvari ispred sna

Razbijene figure
Se kotrljaju po tlu

Magija izmešanih boja
Boji viziju čistih prozora
Na prljavim dušama

Koje su srodstvo
Sa drugim svetom
Skupo platili
Visokim sjajem
Besprizonih odraza... 

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Oštra Olovka

Sa osmehom
Kao zaštitnim znakom
Neke poznate firme
Sedela je u prvom redu
Na balkonu koncertne sale

Dok je noćna kiša 
Prala tragove prosede svakodnevnice

Polegle prašine po lišću
Hrabro držećeg drveća
U toj pomami iznenadne vreline

Naizgled ohola
A ranjiva unutrašnjim potokom suza
Koje su spirale Talog gorčine
U neka vrela isparenja
Što su klizila preko prkosno
Izvijenih usana

Tog odraza duboke nesreće
Dubokog bola
Koji joj se usekao u čelo
Nagoveštajem bora
Kao naglim potezom oštre olovke

Te nizove kaskadnih linija
Jedva naslućene
Dugačke
Uštirkane izazovima

Sa uzburkanim mlazovima krvi
Ispod nemilosrdno bele
Do pucanja zategnute kože

Osmeh zatvoren kao katanac
Sa senkom na uglu usana

Prigušenog svetla
U očima crnih zavesa
Koje ne daju moć spoznaje
Bleštavog trenutka
Koji kidiše
Nadire i cepa
Tanak sloj otpora

Jer se senka pomera
Raste kao oblak

Jer ne mogu ni reč
Izgovoriti dok je ne urežem
Oštrom olovkom tvrdog srca

Ne mogu ništa čuti
Osim rafalnog pucanja
Kristalnog zvuka mesečeve sonate...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Talog gorčine

 

Gore mi oči

Dok se dan

Davi u plitkoj noći

Koja tera krilati san

U raskošnu sobu

Opore anestezije

Razgovaram sa sobom

Poražen u igri

Sa nepoznatim pravilima

Puštam glas da nadjača

Akcenat iznad monotonije

Dižem ruke od Opore stvarnosti

Visoko iznad magle sećanja

Okrutnost čeka sahranu iluzija

Monstrum čežnje

Jaše na sankama ispraznosti

Kao Saučesnik halapljive noći

Gurajući poniženje

Uz čvornatu uzbrdicu

Izgužvan, mokar, prevaren... 

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Kad se upale svetla

Kad se upale svetla

Ozrena lica blešte
U vlastitom odrazu

Krstare pogledom
Probijajući slučajnost

Ko si
Odakle si
Gde ideš

Radoznalosti moja
Nenametljiva očima

Trag suza na obrazu
Elegantan ključ zarđale brave

Brzi raspletu moje drame
Spasiteljko od novog susreta

Polusenko dodira ruke
Čoveka koji te gleda
Pamti i upija tvoj obris

Kao drevni totem
Zaboravljenog plemena

Na ulici svetlo
U sobi mrak

Olovni koraci
Usporavaju zvuk

Uljez je zaklonjen

Nevidljivost ga prekriva
Mudrim ćutanjem

Živeti sve do smrti
Bez ikakve dvojbe
Postao je imperativ... 

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

ОдговориПроследи Додајте реакцију