Kad se upale svetla

Kad se upale svetla

Ozrena lica blešte
U vlastitom odrazu

Krstare pogledom
Probijajući slučajnost

Ko si
Odakle si
Gde ideš

Radoznalosti moja
Nenametljiva očima

Trag suza na obrazu
Elegantan ključ zarđale brave

Brzi raspletu moje drame
Spasiteljko od novog susreta

Polusenko dodira ruke
Čoveka koji te gleda
Pamti i upija tvoj obris

Kao drevni totem
Zaboravljenog plemena

Na ulici svetlo
U sobi mrak

Olovni koraci
Usporavaju zvuk

Uljez je zaklonjen

Nevidljivost ga prekriva
Mudrim ćutanjem

Živeti sve do smrti
Bez ikakve dvojbe
Postao je imperativ... 

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

ОдговориПроследи Додајте реакцију

Jutarnje magle

Iz svakog ugla prazne sobe

Provirivali su delovi  života

Udišući memljiv vazduh

Koji je ispuštala sipljiva prošlost

Bol se skrivao iz osmeha

Krv je nestala iza bledog lica

Dok se u grad spuštala jesen

A jutarnje magle ispuštale

Neku tužnu vlagu

Kvaseći krila golubovima

Što se svađaju oko mrvica

Izlomljenog, bajatog hleba

Staza prošlosti donosi setu

Zamišljen pogled u prazno

Vreme je uskočilo u voz

Koji je ubrzano napuštao

Stari stanični peron

Korakom usporenim

Rukama sklopljenim na leđima

Krećem se prugom

Do tamnog otvora tunela

Pritisnut strahom

Od neke stare pesme

Koja je uporno zvonila u glavi

Koja se polako dizala

Iz duboke jame života

Dok sam uplašeno blenuo u mrak...

 

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Ulica ironije

U ulici ironije

Uvijek zastanem

I gledam uglove

Zatvorenih vrata

Sa nekom teškom šifrom

Nikad provaljenom

Zaboravljenom

Vrata od stijene

Stijena od lave

Lava od vatre

Ugrožen

Ko zna od koga

Ko zna zašto

Sipmatija

Empatija

U crnoj torbi

Zaglavljenoj

Na nekom aerodromu

Ili autobuskoj stanici

Talentovani kučkin sin

Je nestao bez traga

Dan i noć

Ukradeni pred nosom

Specijalnom obezbeđenju

Debeli slojevi juče

Lijepe se na danas

Stvari će se završiti u subotu

Nedelja nije dan za kraj ...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Ako mi zoveš srce

Ako mi zoveš srce

Nedostupno je

Neki kvar na levoj predkomori

Radovi u toku

Bolje pljesni dlanovima
Vikni u prljav vazduh
Bar jednu česticu čistog

Umeš ti to

Ne zaboravi

Ponovi to mnogo puta

Stavi čvrsto šaku na grudi
Udahni
Izdahni

Jednom za dobro jutro
Stotinu puta za laku noć

Ako mi zoveš srce
Nedostupno je

Taj pogled
Što rašiva šavove

Oči sazdane od kristala
Kojima tetoviraš vesti
Iz zona probuđene svesti

Ruke koje gube dodir

Noge koje beže

Ako mi zoveš srce
Glasom koji reže
Nedostupno je

Možda smo se sreli
Posle nekog ozbiljnog nevremena

Pokisli od udara sujete

Smoždeni naletom gordosti

Možda upravo prolazimo
Jedno pored drugog

Ali To nije dovoljno blizu

Jer ako mi zoveš srce
Nedostupno je... 

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Noć se ne vraća

Blato
Trnje
Krik

Posustale ptice
Pod prozorom

Led na staklu

Noć se ne vraća

Majka
Dijete
Suze

Srce poderano
Kuca

Lupa

Čuju se glasovi

Polako

U redu je

Samo naprijed

U redu je

Neka ide s vragom

Samo neka ode

Na aveti
Da padne prah inja

Znak prve mećave
U recikliranoj duši

Prekrivenoj mrazom

Dok se crne oči
Pokrivaju modrim kapcima

U ušima grmi zvuk šume

To poslednje lišće pada

Neko je zapalio svijeću
Zvijezda od voska drhti

Ali noć se ne vraća

Jer se dan uozbiljio

I samo malo otkrio
Svoju magiju heroja

Mažući kraljevskim svijetlom
Površinu blijedih sjećanja... 

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

U zubima mraka

 

Budimo se jutrima izgubljeno

U svijetu izlizanom kao tepih

Od koraka prodane generacije

Zaglavljene u zubima mraka

U jeku egzistencijalne frustracije

Upadamo u stanje praznine i besmisla

Prekriveno debelim slojem dosade

Koja nas šiba i goni putevima

Naizgled pravim i mekanim

Ispod kojih vreba oštro

I otrovno trnje

Koje stvara privid blizine

Dok vrhovi na horizontu ostaju nedodirljivi

Nikada popeti

Gomila prepreka na putu

Mogla bi da postane put

U neki netaknut svijet

Ili je samo ugažena staza do ambisa...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Čujem mrak

Kratak zimski dan

Pojedoh sve do duboke noći

Hladan vazduh liže treperava ulična svijetla

Glasna psovka zvoni klizavom ulicom

Na pola spuštena roletna
Skriva obrise visokih zgrada

Pogled na ulicu
Mi vraća zabludjele misli

Oči raširene
Oči zatvorene

U glavi odzvanja surova tišina

Okrenuh se
I zagledah u tamu sobe

U prisne stvari pokrivene mrakom

U mekane jastuke
Tvrdokorne praznine
Uokvirene naborima lelujavih sjenki

Soba miriše na strah

Gledam u mrak

Čujem mrak

Duboko je u meni

Provlači svoje pipke
Kroz zadebljale vene

Lažem da ništa ne osjećam
Navlačeći iskeženi osmjeh

Prevlačeći prstima po vratima
Zaključanog krvotoka

Dok soba miriše na strah... 

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović