Riđa dama

 

Budan? Razdanilo se. Pomerih glavu da vidim koliko je sati.

Tada se i Đina pomerila, ležeći ispod mojih nogu, vrebajući  pokret.

Obradovala se, snažno lupajući repom. Dum, dum, dum...

Bila bi odličan bubnjar. Kakav ritam!

-Dobro jutro Điki.

-Dum, dum, dum!

-Dobro, dobro. Lakše malo sa tim repom. Probudiđeš celu zgradu.

Već samo malo kretanje, kapira kao pripremu za šetnju.

Skače sa kreveta i u predsoblju zauzima nestrpljiv stav.

I ispušta neke niskofrekventne zvuke, potpuno neprimerene jednom dostojanstvenom psu.

Ipak, udostojila me sa par minuta, dozvolivši mi tuširanje hladnom vodom. 

To svakako traje mnogo kraće. Par sekundi! Još deset sekundi za oblačenje. 

U stavu drskog nagoveštaja gromkog laveža, nagnala me je na urgentni izlazak iz stana. 

A napolju minus šest, razjarenih košavom! 

Subota. Pola osam. Nema žive duše. Lepota neopisiva.

 Hrlimo u parkić. Đina uredno obavlja svoje potrebe. Diskretno skupljam i odlažem u kantu.

 Pod naletom vetra i sam sebe skupljam.

 Điki obilazi teren uzdignute glave, izazivajući košavu na dvoboj. 

Dugačke uši i i riđa dlaka se ponosno vijore, kao pseća zastava.

Jutros smo sami. Nema drugara. Šetamo do drugog parka. Ni tamo nema nikoga.

Najzad, svraćamo u pekaru, po doručak. 

Đina snažno upija mirise hrane., gledajući u prodavačicu zaljubljeno.

Devojka mi tiho dobaci:

-Izvinite, ali psima nije dozvoljeno...

-Naravno. Ova riđa dama nije sa mnom. Ne znam zašto, ali stalno me prati...

-Samo brzo, molim vas!

-Važi, sad ću je ispratiti.

-Gospođice repata, zamoliću vas da napustite ovaj mirisni prostor.

Đinin pogled se fokusirao na sadržaj kese, ignorišući  moju molbu.

 Nije se nimalo uzbudila. Izašla je sama, prateći pomno sadržaj u mojoj ruci.

Na raskrsnici se družimo sa bojama na semaforu, čekajući da protutnji zeleni tramvaj.

Donacija Švajcarske iz 1848. Par vekova gore, dole...

Beograd je najljepši kad spava. Posebno vikendom ili praznikom, rano ujutro.

Jutra umivena košavom.

Jutra probodena bodežima sunca.

Na ulazu srećemo komšinicu.

-Komšija, ne radi lift.

-Dobro jutro komšinice. Hvala! Već smo ovjerili stepenice. Kako je vaša kuca?

-Kuca? Mislite muž? Nemam ja kucu, komšija.

-A, tako. Pa, niko nije savršen.

-Da, da. Vidimo se. Prijatno.

-Takođe.

Overismo  još jedared taj bezbroj stepenica.

Iz stana na trećem spratu se oglasio budilnik.

Osam sati!

Počeo je dan...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Noge iznad oblaka

 

 

Na Debelom brdu je debela magla. Pomešala se sa oblacima. Nekoliko stepeni u minusu.

Oprezno izlazimo iz malog kombija. Brze pripreme. Zatezanje i nameštanje opreme.

 Belina snega se pojačava odsjajem ledene površine. 

Naočare za sunce prizivaju bar tračak vedrine.

 Krećemo se po totalnom ledu. Đonovi klize, dok štapovi drže ravnotežu.

 Ispod kapa navučenih na čelo, kravio se osmeh. 

Pogled ka vrhovima otkriva plavičaste rupe u oblacima. 

Veliki Povlen se  malo skupio od hladnoće.

 Iz dimnjaka planinarskog doma se vijorila tanka linija dima.

 Tri auta su parkirana iznad. Bravo za dobre gume i hrabrost vozača. 

Zavirih u toplu trpezariju.

 Kroz zamagljene naočare prepoznah Micu, vrednu ženu iz kluba Povlen.

-Gde si Mico, sto godina!

-A, vidi ti njega! Nešto si zabradatio, ne mogu da te prepoznam.

-Da, malo sam se kamuflirao, da me vetar ne raspozna.

-Svraćate li na kafu ili posle pešačenja?

-To sam hteo da te pitam. Hoće li biti nečeg za ručak?

-Naravno. Biće pasulj, salata, svratite.

-Hoćemo. Idemo kružnu turu. Kad dobro ogladnimo, a to je oko tri, eto nas.

Prijavih ekipi:

Narode, kaže Mica, biće pasulja za ručak. Svraćamo?

-Psulj! Uraaaaa!

Uspon na Veliki Povlen je bio nešto lakši od očekivanog. 

Na delovima staze, sneg se otopio. Ubrzo smo na vrhu, rumeni i zadihani.

 Par fotografija i skidanje jednog sloja odeće. Nastavljamo grebenom, bezbedno.

 Oblaci se polako rastežu. Srednji Povlen je skroz pokriven, skrivajući malu kolonu od pogleda.

 Dok smo malo dahnuli dušom, iznad naših glava se ukazalo nebo. 

Slab vetar je donirao tu akciju. Na čas se pojaviše probijeni vidici. To je bio nagoveštaj vedrine. 

Oblak se malo zaigrao. Nastavljamo ka Malom Povlenu.

 Kroz šumarak zaleđenih Jela, čitamo zimsku bajku.

 Potom izlazak na veliko polje, optočeno snegom, slika samo sebe kao akvarel.

 Izvuko smo se do Kneževog polja i crkvice. 

Sunce uporno buši rupe. Možda nam se posreći na vrhu.

 Par zalogaja i gutljaj vode, pa krećemo na tu završnu deonicu. 

Srećemo jednu grupu u povratku.

 Škripi led pod nogama. Đonovi krckaju. Blizu smo. Eto naaaaaas!

Izlazimo na vrh, vrlo mokri i bez daha, ali raspoloženi.

 Sunce se izborilo za malo pažnje. Nebo se zaplavilo. Vetar je zaspao. Milina! 

Malo upijanja toplote. Malo ćutanja. Malo fotkanja. Velikih pola sata uživanja. 

Silazak je neminovan, pa krećemo sa pritisnutom kočnicom u nogama. 

Uz pomoć stabala i štapova, ubrzo smo na livadi. 

Svi smo u komadu, bez padova. Sad je već lakše, nije tako strmo.

 Nastavljamo polako ka domu.

 Sa jednog zaleđenog dela, pomerih se na travu.

 Hopaaaa! Noge se podigoše iznad oblaka. Padoh u deliću sekunde.

 Stražnjica je nastojala da ostavi dublji trag. Svi se zgledaše.

 Ustadoh, prebrojavajući koske i zglobove. Ništa nije škripalo niti otpalo. Dobro je. 

Ma, boli me dupe! Onako, pomalo...

Nešto niže, na stazi omekšaloj i mokroj, oglasila se i Milica.

 Pokušaj spusta na zadnjem  delu.

-Jesi li dobro?

-Nikad bolje!

-Sve na broju?

-Valjda jeste. Ma, boli me dupe!

-To je baš nezgodno...

Napokon, svi stigosmo u dom, u jednom komadu.

 Unutra, toplo, lepo. 

Jedna grupa planinara već isparava višak pasulja. 

Pronalazimo slobodan sto. Ubrzo stiže i Mica sa velikim porcijama. 

Vreo pasulj krepi i dušu i telo. Još i vruća kafa! Ihaaaaj! Teška uživancija.

Prošlo je četiri. Kad pre!

 Kroz prozor gledam mrak kako grize dan.

 Nevoljno napuštamo  udobnu toplinu. Toplo se pozdravljamo sa vrednim ženama.

 Napolju je osetno hladnije. Steže mraz. Koraci su kratki i pipavi.  

Takvi nas i spustiše na početak i kraj. Na Debelo brdo.

 Ostavljamo ga uspavanog i okovanog tamom, dok su gume lizale ledeni asfalt...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Srebro na prozoru

Spavao sam. Ne baš tvrdo. Onako, na pola oka.

E, da. Sanjao sam nešto. Šta? Ne sećam se mnogo.

Kao, zategnuto mi lice. Nasmejan. Srećan.

Noge plešu. Neki dobar ritam. Argentinski tango, možda.

Nisam nikada bio u Argentini(šteta). Još manje sam znao plesati tango(pomalo).

U snu to lepo ide. Rasplesao se kao leptir. Furaju noge na sve strane. 

Samo da se ne odšarafe, pa otpadnu! Za tango je potrebno dvoje.

Sanjam i neku ženu. Da, da. Zgodnu ženu.

Znaš već kakve su, kao male vrteške. 

Držim je grčevito za ruku, dok drugom pridržavam leđa. 

Više zbog sebe, da ne poletim. Suva mi usta. Žedan sam. 

Odškrinuta su vrata u neobičan svet, u kome sve možeš.

Svet u kome su sva jutra bleštava i gone te u žestoki ritam.

Igraj. Samo igraj...

Neki čudan zvuk mi svrdla glavu. Uporan je. Drobi mi san.

Prokleti telefon!

Petnaest do šest! Čkiljim na jedno oko.

Petak je. Nova godina je stigla juče. Bez čekanja.

Napolju je još mrak. 

Glava se bistri. Idemo na Rudnik. Jees!

Zaplesah dva tri koraka ka kupatilu, sa tendencijom ka padu. 

Hladan mlaz iz tuša je po meni  pevao: "Ona radi u rudniku i život joj nije lak"...

Oblačim se. 

Nešto me probada u levom kolenu.

Na prozor neko prosipa bleštavo srebro.

Svanulo je...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Ponor

Budna sablast na nogama

Kolje zdrav razum

Lobanje se kotrljaju
Niz stepenice
Koje vode u poznato

Dobro kašlje, daveći se
Od upornog stiska zla

Okovano lancima
Odlučno zvecka
Dok lokomotive prolaze
Bez zahuktalih vagona

Niko i ništa
Sa svijećom u ruci
Svitanje je opet
u srodstvu sa noći

Gutljaj svježe cijeđenje empatije
Prija suvim nepcima

Talog je popunio čašu

Ljudi na dnu

Ljudi na vrhu

Između njih ponor

Ispunjen živim blatom

Ulice traže pravdu
Ispunjene prazninom

Zaključani mozgovi
Bolesno svijetle

Prozori su još vlažni
Tek oprani suzama

Vrijeme svira koračnice
Iz tišine u ništavilo

Ili svijet ponovo ima lijepo ime
Na drugoj strani teskobe i čežnje...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Dim traži put

Ubacio sam zapaljenu šibicu na suve grane u šporetu.

Dodao malo papira iz stare sveske. Još i parče hepo kocke, da se brže razgori.

Ali, dimnjak neće da sarađuje. Vraća dim iz šporeta. Soba je puna tog bijelog otrova. 

Otvorih širom vrata i prozore. Napolju magla i hladno je.

Sve se stapa u sivilo. Još granja. Još papira. Još dima.

Ok. Miran sam. 

Psujem.

Prodžaram žaračem po dnu rešetke. Veseli plamen poskoči.

Dim nađe put kroz dimnjak. 

Povezao se sa maglom i nestao u čeljustima mraka.

Izlazim do podruma po još drva.

Cjepanice su obložene debelim slojem prašine.

Prvo loženje od ranog proljeća.

Zidovi su pohlepno srkali blagu toplotu.

Polomljeno bagrenje je prelazilo u fazu pepela.

Noć se mlitavo navlačila na zamagljene prozore.

Misli skakuću kao svitci. U glavi je kovitlac.

Nešto poznato. 

Nešto kao uže obavija mi grudi. I steže. Samo steže.

Soba je ugrijana. Ne. Soba se umlačila.

Slike na zidu vraćaju sjaj.

Osama dobija besmrtnu formu.

Pukotine se šire. Pustoš grabi široko.

Uže i dalje steže.

Neizgovorene riječi otiču kao ponornica.

Svjedoci nemoći sjede za okruglim stolom.

Dim traži put...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Otkinute maske

Ponekad poželim

Neki drugi svijet

Otključan za svijetlo

Izniklo iz mraka

Biti samo čovjek

Otkinute maske

Uvijek imati ključ

U tajnom džepu

Leđima okrenut 

Najezdi skakavaca

Sklopiti dlanove

Dignuti ruke

Potrošiti dan

Pucajući mu 

Direktno u glavu

Dok tijelo

Zgrčeno bolom

Pada u noć

Pod kaput

Starog saputnika mraka...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Polomljeni ključevi

Neko kuca na vrata

Odškrinuta je pukotina

Preblijedelog dana 

Ravno je nebo

Iznad beskrajnog grada

Ljudi su zaključani

Zarđale su brave

Polomljeni ključevi

Gomila izobilja 

Puna je samoće

Ukršteni pogledi

Prepoznaju drhtaj

Uzavrelog bunila

Dugačka sijenka se pružila

Pred drvenim pragom

Topao vjetar pjeva

I jaše paklenu vrućinu

Maramica na licu

Kupi ostatke nevjerice

Glava se okreće

Na drugu stranu

Pravi se da tijelo

Ne pamti, ne postoji

Izgubljen od sebe samog

Mirno počivam

U kovčegu mekane rutine

Neko kuca na vrata

Ne pomjeram se 

Slušam kako sijenke grebu

Prizivaju li mrak

Ili gaze putem

Koji nikada nije osvijetljen

Na kojem ima leda

Kockice otopljene duše

Kotrljaju se u neki drugi

Neokaljani svijet

Oslikan u kišnoj dugi

Čarobnim bezumljem proklet

Ulice su mokre, plivaju

Kiša ruši barikade

Kroz šuplje stijene

Protiču plave riječi

Još sam ovdje

Naslonjen na vrata

Na koja neko kuca...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Pišite mi u komentarima kako vam se čini...

Pratite blog za još pesama i priča...